Ђурићеви „Квадрати који говоре“: Страсни прикази „Прича у сликама”

Ђурићеви текстови, оригинално објављивани у различитим медијима, од магазина до интернет сајтова, баве се историјатом излажења и садржајима различитих издања, од “Стрип забавника”, “Невена” и “Златног кликера” до Бонелијеве продукције, која су обележила овдашње просторе од 19. до 21. века, односно анализирају профиле различитих стрип јунака, од праисторијског истраживача Рахана и интернационалног лекара-хуманисте (са, кад је потребно, јаким песницама) Доктора Жистиса до неправедно запостављених стрипова мађарских аутора из социјалистичких времена, од уникатног Брећиног опуса до узбудљивог богатства Војвођанског стрипа или мануфактуре “домаћег” Тарзана. Намера аутора очито није била да испише класичну фактографску историју-хронологију објављивања стрипа на овдашњим просторима већ да својим темељним захватом у ову материју уверљиво скицира како објективну слику опстајања и развоја стрипа (са акцентом на улогу “прича у сликама” у популарној култури), тако и сентименталну верзију ових догађаја у светлу утицаја стрипа на одрастање читавих генерација (па и самог Ђурића). Овакав поступак дарује текстовима и читавој књизи племениту патину прохујалих времена у којима су деца отворених очију упијала чаролије великог света према коме корачају.

По склапању корица књиге знатижељном се читаоцу намеће круцијално питање свих есеја које гласи:  Шта остаје у свести читаоца након читања и разледања стрип магазина или албума?

Понајпре је то задовољство због откривања других светова, узбудљивих авантура, сјајних слика. Задовољство које ће ускоро устукнути пред следећом сензацијом, бурнијом или тек млаком, опет изазваном стрипом за којом ће, опет, следити још новије и новије… Наравно, услов за такве доживљаје јесте склоност према овој врсти садржаја за коју нису способни сви људи; неки више воле игре са лоптом, вожњу, виртуелне игрице или, како то данас говори млађарија, “блејање”. Има и оних који читање стрипова и уживање у њима доживљавају као фазу у стасавању у “озбиљне” људе; такви генерално не воле да их подсећају на детиње “слабости” па такве работе бране својој деци. Но, сензације изазване стриповима подразумевају одређени број сати седења и фокусиране пажње која се продужава на праћење одређених издања на киосцима или у књижарама, планирања “стрип буџета”, контакте са другим стрип зависницима, размену публикација и мање или више интензивне дискусије о прочитаном. Стрип је не само улазница за егзоричне, зачудне авантуре и доживљаје који развијају посебну визуелну и текстуалну перцепцију за овај медиј (али и читав свет) већ и у у посвећени круг људи са истим даром (или маном); а следећи корак у доживљавању стрипа као уметничког дела је ишчитавање књига које се баве промишљањем садржаја, идеја и порука стрипова. Тада се посвећеници дефинитивно одвајају од тривијалних конзумената стрипова који их користе тек да се на пријатан начин забаве. Они по узрасту мали и неискусни жељни су атракција; исто ће важити и за многе друге, мада су по годинама одраслији. Сви они спадају у такозвану “нему већину” која пасивно конзумира понуде масовне културе према својим склоностима и афинитетима којима се “покоравају” без много размишљања. Њихово задовољство је, пак, примарни циљ бизнисмена који улажу новац у тзв “жваке за очи и ум” пошто без наклоности “неме већине” нема профита у стрипу (баш као ни у филму, музици, забавној литературе).

Ђурић следи стопе prеthodnika који су предано и самопрегорно, без помоћи званичних институција, утирали пут историјском и сериозном сагледавању и промишљању стрипа. Његови текстови написани су темељно, поткрепљени чињеницама и луцидним закључцима али и емоцијама које стрип побуђује и преноси. Отуда текстови у овој важној и ваљаној књизи, одишу добродушном свежином и полетом изазваним трајном фасцинацијом стрипом. Страст са којом су ови есеји писани позива управо такве, страсно радознале читаоце.

Илија Бакић