Biografija noćnog rukopisa Marsela Prusta

Opisne slike predočavaju vremenski zakon stvarnog i predvidivo mogućeg. Kod Prusta „su čovek i delo pupčanom vrpcom povezani“ zapisao je Sreten Marić razotkrivajući „moći odražavanja“ velikog pisca. „Njegovo delo dosledna je apologija patnje. Patnja je jedino bogatstvo, jedino ljudsko u čoveku“ beleži Marić s finom opaskom da „umetnost je jedino moguće osmišljavanje života.“ Beležeći osamu sopstvenog bola i razložno osmehnute melanholije Marsel Prust je još u davnim dečačkim danima skicirao tlocrt kao osnovu svoje romaneskne katedrale zagledan u najsitniji detalj do najfinije vitražno nijansirane svetlosti. U susretu s ljudima pomno je motrio geste, ruke iz rukava, mig oka, tik na licu uz osluhnuti izgovor rečenice.

I Marićev esej je prislonjen uz pouzdana sećanja Seleste Albare, čiji je suprug Odilon bio verni Prustov vozač. Selesta je punih osam godina blisko i radno bila upućena ne samo u rukopisne tajne Marsela Prusta, smatrana je pouzdanom kućnom štićenicom ovoga pisca. Kako svedoči Selesta sumračja Pariza datumski omeđena Velikim ratom (1914 – 1918) „gospodin Prust je imao utisak da je smrt rešila da pogodi svet koji je voleo, a njega samog da osudi na sećanje.“ Želeo je u vojnike, ali zbog teške astme koja ga je usudno pratila odbijen je od regrutne komisije. Za Prusta elitno i mondensko društvo Pariza kao „mistično stado“ razotkriveno je do poslednje face u susretanju s njim, a u knjigama. Ta potraga u rečima „izgubljeno vreme“ nije baš slučajno istrgnuta iz davnog pisma upućenog ocu, uglednom lekaru i profesoru Adrijenu Prustu. Ta njegova rekonstrukcija „izgubljenog“ tek se daje još jasnije čitati u ovom stoleću i za naredni vek. Govorio je bez usijanja: „Na groblju ne nalazim svoje voljene pokojnike. Već u sećanju.“ Posmatrajući druge uočavao je sopstveni život. Razgovetno je razjašnjavao: „Izgubljeni raj samo u sebi samima možemo pronaći.“ Nije to naivna majstorija ispitivati mane i vrline u potrazi za sopstvenim rajem.  Nije imao dlake na jeziku, jasno rečit, ciljno razborit. Bio je strastan čitač, kažu „da je srce ostavio u tuđim knjigama.“ Čast i poštovanje. Šarmom i umnošću otvarao je mnoga vrata da viđeno u tim istim otvorenim vratima književno usloži. Pisac i jeste putopisno zagledan u tuđe biografije da bi spoznao sebe i epohu u kojoj živi.

Prust je gledao da zatečeno vreme ne bude zastakljeno. Zar nisu naravi ljudske vremenska suština?! Glad ne bira žrtvu čak i kada te na ulici zatiče. Pridavao je veliku pažnju duševnoj plemenitosti, poštenju i savesti i najlepšoj od svih vrlina – milosrđu. A što se samoće tiče: „Kakvu samo čovek duševnu snagu mora imati da bi je poželeo, a onda, pošto je poželi, da bi je podneo!“ Ivo Andrić je sažeto govorio: „Ko ume biti sam njegov je čitav svet.“ Prust je čitavog života tragao za tišinom i  mirom da bi uredno mogao iz minuta u minut isleđivati svoje književne uznemire: „Ja sam se oženio svojim delom, samo su mi moje beleške bitne.“

Nisu ga zanimala politička gibanja iako je davno pre Marloa znao da je politika ljudski usudna, rado je kazivao: „Kad bi se Nemačka i Francuska slagale, Evropa i svet bi vekovima bili mirni.“ Da li ga je vreme osluhnulo? Bio je minuciozni tragač, perfekcionista u raščitavanju ljudske duše. Mladi Pikaso mu je nejasan i smutan. Žida nije uvažavao onoliko koliko jeste Pol Klodela. „U Svanovom kraju“, tu prvu knjigu iz „Traganja za minulim vremenom“ koju je uputio na adresu Gastonu Galimaru primio je u svojstvu urednika Andre Žid i posle kratkog vremena povratnom adresom neraspakovan rukopis vratio Prustu. A sretao se sa Židom po salonima. Prustu je svako laktaštvo bilo strano, znao je on usudnu vrednost svoje književne katedrale. „Moj paket nisu ni otvorili“ požalio se Marsel Prust pratilji sopstvene senke Selesti Aribal. Rukopis je, dakle, odbijen uz Židovo objašnjenje: „Naša kuća objavljuje ozbiljna dela“, nije ga zanimala „književnost jednog mondena i dendija.“ Knjigu će pisac objaviti o svom trošku. Po izlasku romana „U Svanovom kraju“ iz štampe, kod Galimara je „nastala pometnja.“ No, vreme je učinilo svoje, Marsel Prust je oprostio Židu uz njegovo lično pokajanje da mu je to najveća književna greška uz gest da je „i te kako odgovoran.“ I Prust je pristao uz Galimara gde će konačno romanom „U seni devojaka cvetova“ biti ovenčan prestižnom Gonkurovom nagradom. Leon Dode je zapisao za Prusta da jeste „pisac koji je više od sto godina ispred svoje epohe.“

Imao je smisla za detalj, zanimao ga je vez haljine do boje konca. Udubljen u ljudske pobude iščitavao je jasne naznake poraza i propasti. Do suštine je dolazio „posmatranjem i pamćenjem.“ Njegov književni nauk uputan je svakom proznom piscu: „Svu svoju moć posmatranja i pamćenja uložio sam u svoje likove kako bi bili stvarni. A da bi bili stvarni, moraju biti potpuni. Zato sam ih i obukao i uredio na osnovu zapažanja i sećanja na toliko drugih ljudi koje sam u životu sreo.“ Mnoštvo je u životnom voćnjaku oko nas nenapisanih knjiga, valja razaznati u tom mnoštvu zrenja ono pravo i ubrati. Zagledajte ljude na šarenim tržnicama i shvatićete koliko kupci i trgovci šlepuju epohu, dok vlast javno licitira i jedne i druge. U Nacionalnoj biblioteci se čuva sedamdeset i pet Prustovih svezaka, spaljene ne brojimo. Uživao je da beleži na prvoklasnom papiru. Sveske je obeležavao rimskim brojevima. Uz ispisane stranice svezaka nalazile su se ispravke „s listićima savijenim u harmoniku, koji kad se odmotaju imaju metar i četrdeset centimetara dužine“ rukopisno. Govorio je: „Kad neko ume da kaže, onda može sve da kaže.“ Verovao je u ispisane stranice, znao je da je Stendalu trebao čitav vek da bude prihvaćen i zašto bi on, Marsel Prust, bio u tome izuzetak?! Živeo je u strahu da neće okončati svoju potragu za izgubljenim vremenom na koju će staviti konačnu tačku u rano proleće 1922. godine. „Utisak je za pisca što je eksperiment za naučnika“ ubedljivo je navodio Prust. Upravo Sreten Marić u briljantnom eseju o ovom piscu jasno nam predočava kako jeste „umetnost, jedina u stanju da probije zid koji svakog od nas odvaja od ostalog sveta.“

Oslobađajući se vremenske stege Prust je pisanjem omogućavao da se nađe sa samim sobom u surovom svetu danguba i licemera.

Milutin Ž. Pavlov