Биографија ноћног рукописа Марсела Пруста
Ноћне свеске Марсела Пруста сручиле су виђење живота у књиге. „Изгубљено време“ нашло се у трајању реченица вођених оком и рефлексом руке мудрог писца.
Описне слике предочавају временски закон стварног и предвидиво могућег. Код Пруста „су човек и дело пупчаном врпцом повезани“ записао је Сретен Марић разоткривајући „моћи одражавања“ великог писца. „Његово дело доследна је апологија патње. Патња је једино богатство, једино људско у човеку“ бележи Марић с фином опаском да „уметност је једино могуће осмишљавање живота.“ Бележећи осаму сопственог бола и разложно осмехнуте меланхолије Марсел Пруст је још у давним дечачким данима скицирао тлоцрт као основу своје романескне катедрале загледан у најситнији детаљ до најфиније витражно нијансиране светлости. У сусрету с људима помно је мотрио гесте, руке из рукава, миг ока, тик на лицу уз ослухнути изговор реченице.
И Марићев есеј је прислоњен уз поуздана сећања Селесте Албаре, чији је супруг Одилон био верни Прустов возач. Селеста је пуних осам година блиско и радно била упућена не само у рукописне тајне Марсела Пруста, сматрана је поузданом кућном штићеницом овога писца. Како сведочи Селеста сумрачја Париза датумски омеђена Великим ратом (1914 – 1918) „господин Пруст је имао утисак да је смрт решила да погоди свет који је волео, а њега самог да осуди на сећање.“ Желео је у војнике, али због тешке астме која га је усудно пратила одбијен је од регрутне комисије. За Пруста елитно и монденско друштво Париза као „мистично стадо“ разоткривено је до последње фаце у сусретању с њим, а у књигама. Та потрага у речима „изгубљено време“ није баш случајно истргнута из давног писма упућеног оцу, угледном лекару и професору Адријену Прусту. Та његова реконструкција „изгубљеног“ тек се даје још јасније читати у овом столећу и за наредни век. Говорио је без усијања: „На гробљу не налазим своје вољене покојнике. Већ у сећању.“ Посматрајући друге уочавао је сопствени живот. Разговетно је разјашњавао: „Изгубљени рај само у себи самима можемо пронаћи.“ Није то наивна мајсторија испитивати мане и врлине у потрази за сопственим рајем. Није имао длаке на језику, јасно речит, циљно разборит. Био је страстан читач, кажу „да је срце оставио у туђим књигама.“ Част и поштовање. Шармом и умношћу отварао је многа врата да виђено у тим истим отвореним вратима књижевно усложи. Писац и јесте путописно загледан у туђе биографије да би спознао себе и епоху у којој живи.
Пруст је гледао да затечено време не буде застакљено. Зар нису нарави људске временска суштина?! Глад не бира жртву чак и када те на улици затиче. Придавао је велику пажњу душевној племенитости, поштењу и савести и најлепшој од свих врлина – милосрђу. А што се самоће тиче: „Какву само човек душевну снагу мора имати да би је пожелео, а онда, пошто је пожели, да би је поднео!“ Иво Андрић је сажето говорио: „Ко уме бити сам његов је читав свет.“ Пруст је читавог живота трагао за тишином и миром да би уредно могао из минута у минут ислеђивати своје књижевне узнемире: „Ја сам се оженио својим делом, само су ми моје белешке битне.“
Нису га занимала политичка гибања иако је давно пре Марлоа знао да је политика људски усудна, радо је казивао: „Кад би се Немачка и Француска слагале, Европа и свет би вековима били мирни.“ Да ли га је време ослухнуло? Био је минуциозни трагач, перфекциониста у рашчитавању људске душе. Млади Пикасо му је нејасан и смутан. Жида није уважавао онолико колико јесте Пол Клодела. „У Свановом крају“, ту прву књигу из „Трагања за минулим временом“ коју је упутио на адресу Гастону Галимару примио је у својству уредника Андре Жид и после кратког времена повратном адресом нераспакован рукопис вратио Прусту. А сретао се са Жидом по салонима. Прусту је свако лакташтво било страно, знао је он усудну вредност своје књижевне катедрале. „Мој пакет нису ни отворили“ пожалио се Марсел Пруст пратиљи сопствене сенке Селести Арибал. Рукопис је, дакле, одбијен уз Жидово објашњење: „Наша кућа објављује озбиљна дела“, није га занимала „књижевност једног мондена и дендија.“ Књигу ће писац објавити о свом трошку. По изласку романа „У Свановом крају“ из штампе, код Галимара је „настала пометња.“ Но, време је учинило своје, Марсел Пруст је опростио Жиду уз његово лично покајање да му је то највећа књижевна грешка уз гест да је „и те како одговоран.“ И Пруст је пристао уз Галимара где ће коначно романом „У сени девојака цветова“ бити овенчан престижном Гонкуровом наградом. Леон Доде је записао за Пруста да јесте „писац који је више од сто година испред своје епохе.“
Имао је смисла за детаљ, занимао га је вез хаљине до боје конца. Удубљен у људске побуде ишчитавао је јасне назнаке пораза и пропасти. До суштине је долазио „посматрањем и памћењем.“ Његов књижевни наук упутан је сваком прозном писцу: „Сву своју моћ посматрања и памћења уложио сам у своје ликове како би били стварни. А да би били стварни, морају бити потпуни. Зато сам их и обукао и уредио на основу запажања и сећања на толико других људи које сам у животу срео.“ Мноштво је у животном воћњаку око нас ненаписаних књига, ваља разазнати у том мноштву зрења оно право и убрати. Загледајте људе на шареним тржницама и схватићете колико купци и трговци шлепују епоху, док власт јавно лицитира и једне и друге. У Националној библиотеци се чува седамдесет и пет Прустових свезака, спаљене не бројимо. Уживао је да бележи на првокласном папиру. Свеске је обележавао римским бројевима. Уз исписане странице свезака налазиле су се исправке „с листићима савијеним у хармонику, који кад се одмотају имају метар и четрдесет центиметара дужине“ рукописно. Говорио је: „Кад неко уме да каже, онда може све да каже.“ Веровао је у исписане странице, знао је да је Стендалу требао читав век да буде прихваћен и зашто би он, Марсел Пруст, био у томе изузетак?! Живео је у страху да неће окончати своју потрагу за изгубљеним временом на коју ће ставити коначну тачку у рано пролеће 1922. године. „Утисак је за писца што је експеримент за научника“ убедљиво је наводио Пруст. Управо Сретен Марић у бриљантном есеју о овом писцу јасно нам предочава како јесте „уметност, једина у стању да пробије зид који сваког од нас одваја од осталог света.“
Ослобађајући се временске стеге Пруст је писањем омогућавао да се нађе са самим собом у суровом свету дангуба и лицемера.
Милутин Ж. Павлов
