Azbučnik čitanja: Peter Handke

Nobelovac Handke prevodioca vidi kao darovitu i suptilnu prirodu, punu energije, volje i strpljenja, koji unutrašnji sistem jedne tvorevine, razvijan na složenoj jezičkoj igri, pretvara u drugi, uz uporno nastojanje da duh toga sistema i postupak njegove realizacije osmisli kroz novu kreativnost i prenese je što dalje, do čitaoca nekog drugog kulturološkog horizonta o kome se nikad nije ni pomišljalo.

U povesti “Popodne pisca” Pisac se sa rubnih delova grada spušta u centar da ostvari „svezu” među njima u celost slike jedinstvenog urbanog bivstva, ali i da se nađe sa prevodiocem svoga dela koji je došao iz inostranstva, uredno idući „tragovima” jedne knjige čija se radnja upravo tu odigravala, i koja će biti predmet njegovog rada u drugom jeziku koji postaje novi medijum tekstualnog rasprostranja dela. U restoranu, u kome je došlo do susreta, između Zakasnelog i Odgovornog, taj stariji čovek razvija diskurs o svom dvostrukom iskustvu - bivšeg pisca i sadašnjeg prevodioca, u kome je ukrštaj duboke smislenosti dva vida stvaranja.

U počecima svog autorskog pisanja on je „video svet u sebi kao pouzdan niz slika koje je trebalo samo da gleda i da ih opisuje” u njihovom nadolaženju. Međutim, vremenom, ti „jasni obrisi” slika su se gubili u procesu „sagledavanja  sebe iznutra” jer ovaj unutrašnji svet imao je svoju osobitu dinamiku koju je trebalo slediti. U zamišljaju kad bi njemu/njegovoj „nutrini bilo dato nešto poput prateksta”, što bi bilo „pouzdanije”, „nepotrošnog u vremenu”, a on, udubljen u njega, samo ga preneo na papir, što bi bilo nalik „sa-pisanju”; nešto kao prevođenje samo sluđenog „tajnog pra-govora”. I šta mu se dešavalo? Uvek kada bi pokušao, bilo fragmentarno ili sistemski, shvatio je da se to dešava samo povremeno i u „krhotinama”, koje postaju sve manje značajne i nešto sasvim neplanirano. Počeo je prvo da oseća greh u nastojanju da dešifruje „pra-tekst” u sebi, tj. kodnu suštinu svoga jastva, potom bi to prešlo u „strah”,u nema produžena „sedenja i čekanja”, da bi na kraju usledila odluka: „Ništa više svoje”.

Tako je bivši pisac postao Prevodilac koji saučestvuje u nečijem stvaranju, ali ne zakoračuje u glavnu ulogu stvaraoca. Spoznao je razliku: „Stvaranje je neizvesnost; prevodilac „poseduje izvesnost”. U prvom slučaju sebe je video kao nemoćnog izdajnika samoga sebe; u ovom slučaju kao potvrdu pouzdanog sebe, vračanje poleta kad pronađe pravu reč, a ne izostaju i radosti, „doživljena čuda”. I još jedna spoznaja Prevodioca upućena Piscu: „Tako, prikazujući, najviše moguće lepim, tvoje rane, skrivam ja svoje”. Pisac je, nakon toga, u Prevodiocu video „senku prijatelja” koji, dok se kreće, ne ide pravolinijski, već u cik-cak, sa tašnom rukopisa u ruci koja prerasta u korpu, a ona u onaj kovčeg u kome je Mojsije kao novorođenče pušten niz reku Nil koja, ovde, sakriva jedno drugo „novorođenče”. Alegorijski zaokret na još jedno delo u nastajanju Prevodioca, koje se doživljava kao njegova nova objava.

O prirodi prevođenja Peter Handke će govoriti i u drugom medijumu (Razgovoru sa Žarkom Radakovićem), ne drugačije u odnosu na diskurs iz “Popodne pisca”. Na pitanje sagovornika da li je prevođenje kao pisanje, odnosno nije li ono „ponovno pisanje”,Peter Handke, iz pozicije bipolarne iskustvenosti odgovara - podvlački razliku: „Prevođenje nije isto što i pisanje”, ali jeste kreativan čin, u jeziku stvaralačko. Pri tome, završavajući izuzetno efektnom poetizacijom toga (i jednog i drugog čina): „prevođenje je vrsta pisanja u kome predmet vidim kako svetluca pod vodom - tamo negde ispod površine. Možeš da gnjuraš, pri čemu vidiš kuda gnjuraš. Zaustaviš dah, zagnjuriš se, vidiš ga, možeš da ga pronađeš... Dok je pisanje... tu samo znaš da tamo ispod vode ima nešto, no nikad ne znaš dali ćeš ga izvući na površinu. Ne vidiš ga... A to je drugačije.”

Prevodioci su, po Handkeu, skriveni i samotni prenosioci/jevanđelisti unutrašnjih svetlosti duhovnih tvoraca, bivajući i sami ispunjeni njihovim odsjajima.

         Časlav Đorđević

Odlomak iz studije „Peter Handke: azbučnik

čitanja”, Agora, Novi Sad 2022.