JEZIKOMANIJA Šargarepa (ni)je mrka
Prethodne dve nedelje sam pisala o nemačkim i turskim rečima u srpskom jeziku. Na red su došle i reči iz mađarskog jezika.
Iz mađarskog je reč ŠARGAREPA, koja je prvobitno bila mrke boje, pre nego što je pre par vekova genetskim inženjeringom postala narandžasta. Zato je i zvana „mrkva“, jer je bila mrka. Mi smo izgleda jedini slovenski narod koji je usvojio „sárgarép“. ĐUMBIR je takođe došao iz mađarskog, u koji je ušao iz srednjovekovnog latinskog u kojem je bio „gingiber“.
Zatim imamo reči „ašov“, „fioka“, „soba“, „doboš“, „karika“, „gulaš”, „kecelja“, „prsluk“, „džak“, „pandur”, „bunda“... te i mnoge druge reči.
LOPOV je mađarska reč za kradljivca. Dolazi od njihove reči za krađu: „lopó“. KOČIJE i KOČIJAŠ su takođe mađarske reči.
BITANGA je najverovatnije nastala od mađarske reči „bitang”, što znači „zalutati“, koja je u mađarski ušla iz starovisokonemačkog, u kojem je postojala reč „bintunge“, što znači „pljačka“.
Dve mađarske reči koje se svakodnevno koriste, „astal“ i „gazda“, u stvari su stariji srbizmi: Mađari su od nas (ili drugih Slovena) primili reč „sto“, ali pošto njihov jezik ne trpi gomilanje suglasnika, protetički vokal „a“ pojavio se kao prefiks da ublaži grupu „st“, pa je nastao „astal“, koji je potom ušao u srpski jezik, pa mi tako danas koristimo dve reči, jednu čisto našu i jednu provučenu kroz mađarski. Reč „gazda“ se razvila iz reči „gospoda(r)“ i vratila nam se u novom obliku..
N. Mirković