Intervju: Johan Lavundi, prevodilac i autor antologije od A do Š/Von A bis Z

U obrazloženju je navedeno da „Lavundi pokazuje ogromno znanje, istančan ukus i veliku veštinu prevođenja tvoreći antologiju koja predstavlja poseban, poetski most koji treba da poveže dva naroda – srpski i nemački”... Kritičari su, pak, u oceni Lavundijeve antologije bezmalo listom izdvajali „traganje za poetskom bliskošću srpskih i nemačkih pesnika”...

"Verovatno sam pogrešno shvaćen, jer priznajem da ni jednog trenutka nisam tragao za poetskom bliskošću srpskih i nemačkih pesnika", kaže u intervjuu „Dnevniku” Johan Lavundi.

"Uostalom, o nekom zajedničkom sadržaocu dvaju pesničkih tradicija, srpske i nemačke, teško je govoriti zbog različitih političkih i istorijskih razloga. Ali zato dolazi do kulturnog odnosa druge vrste, kada nakon Geteovog prevoda ’Hasanaginice’, a još više izbijanjem Prvog srpskog ustanka, Srbi u visokim nemačkim intelektualnim i duhovnim krugovima dobijaju status malog hrabrog naroda koji hrišćansku Evropu štiti pred pretećim islamom, a srpske narodne pesme, izvođene od guslara, stiču apsolutni kultni status. Potražnja za njima je bila ogromna i išle su kao vruće zemičke. Mnogi ugledni Nemci onog doba su naučili srpski, poput Herdera, Jakoba Grima - koji nije bio samo skupljač bajki, već osnivač nemačke filologije i lingvista svetskog ranga – i, jasno, Gete...",kaže Lavundi.

Da li je čak i dobro obaveštenom čitaocu, a u Vašem slučaju i prevodiocu, teško da, prilikom formiranja ovako sveobuhvatne i dalekosežne antologije, razdvoji intimne poetske afinitete od nekakvih objektivnih kriterijuma?

"Na to, priznajem, nije lako odgovoriti, pošto se samo po sebi nameće pitanje gde počinju intimni poetski afiniteti, a prestaju objektivni kriterijumi i obratno. A šta su objektivni kriterijumi drugo nego plodovi nečijeg subjektivnog mišljenja? Ako je neko velik i značajan, to mu nije palo sa neba, nego ga je neko takvim proglasio, držeći se pritom nekih svojih sopstvenih načela, koja nam time postaju i nametnuta? A ko nam može garantovati da su ona važeća i univerzalna za sve nas i za sva podneblja i sve situacije? A da ne postoji stoprocentno nepogrešivi autoritet, kome se naprosto mora bezuslovno verovati, je svojevremeno dokazao i Jovan Skerlić, ogrešivši se o Disa, koga je ponizio i vređao ne samo kao pesnika, već i kao čoveka. I ne samo Disa. Kao parnasovac starog kova se opirao svemu modernom, napadajući i velikane poput Bodlera, Verlena, Remboa ... A isti Skerlić i pored tih pojedinih promašaja do danas ostaje autoritet – i to s pravom.

Ovo sa Skerlićem je bio samo drastičan primer jednog, usuđujem se reći slepila, kada se gubi sposobnost razdvajanja subjektivnog od objektivnog, pri čemu ovo zadnje uvek strada. Da, ponekad svakome od nas pada teško, ostati objektivan, pri čemu se s pravom pitamo da li smo to uopšte ikada i bili, ili da li objektivne kriterijume prihvatamo samo onda kada su usklađeni sa našim subjektivnim afinitetima? Svaki misleći čovek ima svoju ličnu sliku sveta i njegovih vrednosti, a tako treba i da bude, jer tamo, gde svi misle isto, niko ne misli ništa, a shodno tome svaki misleći čovek ima samo svoje lične objektivne kriterijume, koji su uvek uslovljeni onim subjektivnim. To znači da se objektivno i subjektivno ponekad ne mogu razdvojiti, pa je sretan onaj ko ih može uskladiti! Ja sam se, stvarajući ovu antologiju, trudio da ostvarim taj sklad i pritom izbegnem opasnost da postanem sam sebi kriterijum".

Jeste li u pojedinim slučajevima bili u dilemi prilikom izbora pesme ili pesnika?

"Kako da ne, pri čemu se najčešće radilo o izboru pesme. Izbor pesnika je do druge polovine 20. veka bio prilično jednostavan. U školi smo spominjali onih nekoliko najboljih - ili onih koji su najviše odgovarali režimu! - a i broj onih ostalih nije bio velik. Mislim da sam u izboru od Svetog Save do 20. veka obuhvatio preko 9o odsto svih onih, koji su na bilo koji način zasluživali da budu spomenuti. Posebno sam se trudio da ubacujem pesnikinje, što je do sredine 20. veka bio lak posao, pošto ih je jednostavno bilo malo. Kako rečeno, najviše dilema mi je stvarao izbor pesama, a ne pesnika, jer sam se u prvom redu trudio da budu i informativne, pa se događalo da već prevedenu pesmu zamenim drugom, informativnijom. I znate koga sam pred sobom zamišljao kao čitaoca? Studente slavistike, zbog čega sam neke pesme dao na njihovim originalnim jezicima: staroslovenskom, ruskoslovenskom i slavenoserbskom.

Cilj mi je bio da i stručnoj i zahtevnoj publici na svim kontinentima prezentiram svu raskoš srpske poezije, koja je po mnogo čemu jedinstvena na svetu! Sam čin prevođenja mi nije oduzimao najviše vremena. Imao sam prvobitnu nameru da u predgovoru objavim i kompletnu srpsku istoriju, sa pogledom na paralelni razvoj srpsko-nemačkih odnosa, što me je nateralo na traženje i čitanje svega što se moglo naći. Paralelno s tim sam se udubio i u književnu istoriju Srbije, od početaka pismenosti do danas. To intenzivno čitanje i samoobrazovanje, koje je ukupno trajalo oko godinu i po dana mi je oduzelo više vremena od selekcije i prevođenja".  

U kojoj meri uopšte prilikom vrednovanja poezije, pa tako i pravljenja antologije, stoji ona popularna sentenca „o ukusima se ne raspravlja”?

"Ta sentenca je u ovom mom izboru zastupljena u velikoj meri već zbog prirode samog izbora. Ideja, da se poetskim primerima obuhvate svi periodi u zadnjih 800 godina srpske istorije, drugo rešenje i ne dozvoljava, već zbog oskudnosti ili potpunog nedostatka neke ozbiljnije selekcije u starim vremenima. A da se o ukusima ne raspravlja, u ovom slučaju se tiče i mene, i to najmanje u istoj meri u kojoj se tiče i čitaoca! Jer, lepotu pojedinih pesama svesno sam podređivao informativnom karakteru nekih drugih pesama, pa makar ove potonje i ne bile toliko poznate kao one prve".

Ima li antologičar ipak veću odgovornost nego „običan” pesnik, prozaista, esejista..?

"To u prvom redu zavisi od prirode i cilja same antologije. Nije svaka antologija zahtevna, niti svaka iziskuje neki posebni talent antologičara, ali ako se ista prevodi na strani jezik, sa ciljem podrobnog informisanja, na pleća antologičara ođednom pada teret dvostruke odgovornosti, kako prema narodu sa čijeg jezika prevodi, tako i prema narodu na čiji jezik prevodi. Jedno je sigurno: antologičar koji svoje delo i prevodi snosi time veću odgovornost nego „obični“ pesnici, prozaisti, esejisti ..."

Na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu fokus će biti upravo na književnosti nemačkog jezičkog područja. Da li je preoptimistično očekivati da to bude svojevrsna prekretnica, ne samo kada je u pitanju veće prisustvo autora iz Nemačke, Austrije... na srpskom književnom nebu, nego pre svega obrnuto?

"Priznajem da sam tu pomalo i skeptičan. Mislim na fokusiranje na književnost nemačkog jezičkog područja. Malopre sam rekao da pozdravljam svaku kulturnu inicijativu na srpsko-nemačkoj relaciji, ali ne verujem da će to biti neka, kako Vi kažete, svojevrsna prekretnica. Imali smo to već 2012. u Novom Sadu, kada sam dobio nalog da formiram jednu nemačku pesničku ekipu, koja je predstavljala Nemačku na 3. Evropskom pesničkom fejsbuk festivalu. Nastup je bio dvojezičan, pošto sam sve njihove pesme preveo na srpski, a kasnije smo objavili i dvojezičnu knjigu, koja je promovisana na „Dunavskim svečanostima“ u Ulmu. Dobro, mediji su to pratili, ali nekog dubljeg traga to nije ostavilo. Stoga ne verujem da će ovog puta biti puno drugačije. Ponavljam, treba organizovati takve akcije na svakom koraku, ali ne treba odmah previše očekivati. Bitan je kontinuitet. Makar za početak. Ne znam ni ko će predstavljati Nemačku, niti kako će program teći. Mene nije niko ništa pitao, mada već svojim poreklom predstavljam jedinstveni živi most između srpskog i nemačkog naroda, pošto istovremeno razmišljam i osećam na oba jezika".

Gde je tu uloga države, odnosno njene podrške prevođenju srpskih pisaca na nemački jezik i „odlučnijem” plasmanu u tamošnje čitalačke krugove?

" Mogu govoriti iz ličnog iskustva. Tri projekta mi je finansijski podržano od Ministarstva za kulturu: prevod kompletnog Miljkovića na nemački, 2011, ova antologija, kao i Vladislav Petković Dis, koga sam ove godine preveo povodom njegovog 100-godišnjeg jubileja. Problem je plasman prevedenih dela u tamošnje čitalačke krugove; izložena su na štandu Ministarstva u Lajpcigu i Frankfurtu, a to je uglavnom i sve. Mislim da je preko potrebno da se obe države tu dogovore; drugačije to neće ići. Na primer, otvaranje srpsko-nemačkih knjižara? Vredi razmisliti..."

Međunarodna saradnja sitnim koracima

Postoji li danas između srpske i nemačke kulture „geteovsko” međusobno uvažavanje?

"Postoji, ali u jednoj još više nego minimalnoj meri. Kapitalizam živi od nezdravog i nekreativnog individualizma, gde se čoveka svodi na konzum, tako da on živi za sebe i protiv drugih. Vrednosti kao naprimer zajedništvo i porodica bivaju svesno gušene, čime čovek postaje rob ne samo materijalnog, već i duhovnog konzuma, koji ima za cilj potpuno zaglupljivanje i stvaranje zavisnosti od medija. Kultura je bazirana na kreativnom i slobodnom duhu, a kako on biva sistematski gušen ili pogrešno usmeravan, kako bi se planski stvorila njegova degeneracija – pogledajmo Ameriku! – ne treba čuditi da smo u situaciji, i to ne samo ovde, u Nemačkoj, da moramo pokušati zaustaviti propast kulture. Međunarodna saradnja je po mom mišljenju najbolje sredstvo za to. To su sve sitni koraci, ali bolje i takvi nego nikakvi! Stoga pozdravljam svaku kulturnu inicijativu na relaciji Srbija-Nemačka, pa ma kako mala ona na prvi pogled i bila. Izložbe, književne večeri, muzičke, pozorišne i filmske predstave – sve su to mali, ali i značajni doprinosi učvršćivanju bilateralnih kulturnih odnosa. Kao i - sad me nemojte pogrešno shvatiti – učvršćivanju hrišćanskih odnosa dveju zemalja".

M. Stajić