Интервју: Јохан Лавунди, преводилац и аутор антологије од А до Ш/Von A bis Z

У образложењу је наведено да „Лавунди показује огромно знање, истанчан укус и велику вештину превођења творећи антологију која представља посебан, поетски мост који треба да повеже два народа – српски и немачки”... Критичари су, пак, у оцени Лавундијеве антологије безмало листом издвајали „трагање за поетском блискошћу српских и немачких песника”...

"Вероватно сам погрешно схваћен, јер признајем да ни једног тренутка нисам трагао за поетском блискошћу српских и немачких песника", каже у интервјуу „Дневнику” Јохан Лавунди.

"Уосталом, о неком заједничком садржаоцу двају песничких традиција, српске и немачке, тешко је говорити због различитих политичких и историјских разлога. Али зато долази до културног односа друге врсте, када након Гетеовог превода ’Хасанагинице’, а још више избијањем Првог српског устанка, Срби у високим немачким интелектуалним и духовним круговима добијају статус малог храброг народа који хришћанску Европу штити пред претећим исламом, а српске народне песме, извођене од гуслара, стичу апсолутни култни статус. Потражња за њима је била огромна и ишле су као вруће земичке. Многи угледни Немци оног доба су научили српски, попут Хердера, Јакоба Грима - који није био само скупљач бајки, већ оснивач немачке филологије и лингвиста светског ранга – и, јасно, Гете...",каже Лавунди.

Да ли је чак и добро обавештеном читаоцу, а у Вашем случају и преводиоцу, тешко да, приликом формирања овако свеобухватне и далекосежне антологије, раздвоји интимне поетске афинитете од некаквих објективних критеријума?

"На то, признајем, није лако одговорити, пошто се само по себи намеће питање где почињу интимни поетски афинитети, а престају објективни критеријуми и обратно. А шта су објективни критеријуми друго него плодови нечијег субјективног мишљења? Ако је неко велик и значајан, то му није пало са неба, него га је неко таквим прогласио, држећи се притом неких својих сопствених начела, која нам тиме постају и наметнута? А ко нам може гарантовати да су она важећа и универзална за све нас и за сва поднебља и све ситуације? А да не постоји стопроцентно непогрешиви ауторитет, коме се напросто мора безусловно веровати, је својевремено доказао и Јован Скерлић, огрешивши се о Диса, кога је понизио и вређао не само као песника, већ и као човека. И не само Диса. Као парнасовац старог кова се опирао свему модерном, нападајући и великане попут Бодлера, Верлена, Рембоа ... А исти Скерлић и поред тих појединих промашаја до данас остаје ауторитет – и то с правом.

Ово са Скерлићем је био само драстичан пример једног, усуђујем се рећи слепила, када се губи способност раздвајања субјективног од објективног, при чему ово задње увек страда. Да, понекад свакоме од нас пада тешко, остати објективан, при чему се с правом питамо да ли смо то уопште икада и били, или да ли објективне критеријуме прихватамо само онда када су усклађени са нашим субјективним афинитетима? Сваки мислећи човек има своју личну слику света и његових вредности, а тако треба и да буде, јер тамо, где сви мисле исто, нико не мисли ништа, а сходно томе сваки мислећи човек има само своје личне објективне критеријуме, који су увек условљени оним субјективним. То значи да се објективно и субјективно понекад не могу раздвојити, па је сретан онај ко их може ускладити! Ја сам се, стварајући ову антологију, трудио да остварим тај склад и притом избегнем опасност да постанем сам себи критеријум".

Јесте ли у појединим случајевима били у дилеми приликом избора песме или песника?

"Како да не, при чему се најчешће радило о избору песме. Избор песника је до друге половине 20. века био прилично једноставан. У школи смо спомињали оних неколико најбољих - или оних који су највише одговарали режиму! - а и број оних осталих није био велик. Мислим да сам у избору од Светог Саве до 20. века обухватио преко 9о одсто свих оних, који су на било који начин заслуживали да буду споменути. Посебно сам се трудио да убацујем песникиње, што је до средине 20. века био лак посао, пошто их је једноставно било мало. Како речено, највише дилема ми је стварао избор песама, а не песника, јер сам се у првом реду трудио да буду и информативне, па се догађало да већ преведену песму заменим другом, информативнијом. И знате кога сам пред собом замишљао као читаоца? Студенте славистике, због чега сам неке песме дао на њиховим оригиналним језицима: старословенском, рускословенском и славеносербском.

Циљ ми је био да и стручној и захтевној публици на свим континентима презентирам сву раскош српске поезије, која је по много чему јединствена на свету! Сам чин превођења ми није одузимао највише времена. Имао сам првобитну намеру да у предговору објавим и комплетну српску историју, са погледом на паралелни развој српско-немачких односа, што ме је натерало на тражење и читање свега што се могло наћи. Паралелно с тим сам се удубио и у књижевну историју Србије, од почетака писмености до данас. То интензивно читање и самообразовање, које је укупно трајало око годину и по дана ми је одузело више времена од селекције и превођења".  

У којој мери уопште приликом вредновања поезије, па тако и прављења антологије, стоји она популарна сентенца „о укусима се не расправља”?

"Та сентенца је у овом мом избору заступљена у великој мери већ због природе самог избора. Идеја, да се поетским примерима обухвате сви периоди у задњих 800 година српске историје, друго решење и не дозвољава, већ због оскудности или потпуног недостатка неке озбиљније селекције у старим временима. А да се о укусима не расправља, у овом случају се тиче и мене, и то најмање у истој мери у којој се тиче и читаоца! Јер, лепоту појединих песама свесно сам подређивао информативном карактеру неких других песама, па макар ове потоње и не биле толико познате као оне прве".

Има ли антологичар ипак већу одговорност него „обичан” песник, прозаиста, есејиста..?

"То у првом реду зависи од природе и циља саме антологије. Није свака антологија захтевна, нити свака изискује неки посебни талент антологичара, али ако се иста преводи на страни језик, са циљем подробног информисања, на плећа антологичара ођедном пада терет двоструке одговорности, како према народу са чијег језика преводи, тако и према народу на чији језик преводи. Једно је сигурно: антологичар који своје дело и преводи сноси тиме већу одговорност него „обични“ песници, прозаисти, есејисти ..."

На предстојећем Сајму књига у Београду фокус ће бити управо на књижевности немачког језичког подручја. Да ли је преоптимистично очекивати да то буде својеврсна прекретница, не само када је у питању веће присуство аутора из Немачке, Аустрије... на српском књижевном небу, него пре свега обрнуто?

"Признајем да сам ту помало и скептичан. Мислим на фокусирање на књижевност немачког језичког подручја. Малопре сам рекао да поздрављам сваку културну иницијативу на српско-немачкој релацији, али не верујем да ће то бити нека, како Ви кажете, својеврсна прекретница. Имали смо то већ 2012. у Новом Саду, када сам добио налог да формирам једну немачку песничку екипу, која је представљала Немачку на 3. Европском песничком фејсбук фестивалу. Наступ је био двојезичан, пошто сам све њихове песме превео на српски, а касније смо објавили и двојезичну књигу, која је промовисана на „Дунавским свечаностима“ у Улму. Добро, медији су то пратили, али неког дубљег трага то није оставило. Стога не верујем да ће овог пута бити пуно другачије. Понављам, треба организовати такве акције на сваком кораку, али не треба одмах превише очекивати. Битан је континуитет. Макар за почетак. Не знам ни ко ће представљати Немачку, нити како ће програм тећи. Мене није нико ништа питао, мада већ својим пореклом представљам јединствени живи мост између српског и немачког народа, пошто истовремено размишљам и осећам на оба језика".

Где је ту улога државе, односно њене подршке превођењу српских писаца на немачки језик и „одлучнијем” пласману у тамошње читалачке кругове?

" Могу говорити из личног искуства. Три пројекта ми је финансијски подржано од Министарства за културу: превод комплетног Миљковића на немачки, 2011, ова антологија, као и Владислав Петковић Дис, кога сам ове године превео поводом његовог 100-годишњег јубилеја. Проблем је пласман преведених дела у тамошње читалачке кругове; изложена су на штанду Министарства у Лајпцигу и Франкфурту, а то је углавном и све. Мислим да је преко потребно да се обе државе ту договоре; другачије то неће ићи. На пример, отварање српско-немачких књижара? Вреди размислити..."

Међународна сарадња ситним корацима

Постоји ли данас између српске и немачке културе „гетеовско” међусобно уважавање?

"Постоји, али у једној још више него минималној мери. Капитализам живи од нездравог и некреативног индивидуализма, где се човека своди на конзум, тако да он живи за себе и против других. Вредности као например заједништво и породица бивају свесно гушене, чиме човек постаје роб не само материјалног, већ и духовног конзума, који има за циљ потпуно заглупљивање и стварање зависности од медија. Култура је базирана на креативном и слободном духу, а како он бива систематски гушен или погрешно усмераван, како би се плански створила његова дегенерација – погледајмо Америку! – не треба чудити да смо у ситуацији, и то не само овде, у Немачкој, да морамо покушати зауставити пропаст културе. Међународна сарадња је по мом мишљењу најбоље средство за то. То су све ситни кораци, али боље и такви него никакви! Стога поздрављам сваку културну иницијативу на релацији Србија-Немачка, па ма како мала она на први поглед и била. Изложбе, књижевне вечери, музичке, позоришне и филмске представе – све су то мали, али и значајни доприноси учвршћивању билатералних културних односа. Као и - сад ме немојте погрешно схватити – учвршћивању хришћанских односа двеју земаља".

М. Стајић