Industrija uspomena u bidermajeru

Po onome što je dostupno u literaturi i na osnovu dela mnogobrojnih istraživača sada je evidentno da bidermajer okvirno vlada od Bečkog kongresa 1815. godine pa do Revolucije 1848. godine i da su koreni bidermajera u engleskom rokoko nameštaju (čipendejl), u klasicizmu, od kojeg preuzima neke elemente ukrasa i težnju ka funkcionalnosti, a izvor mu je i ampir. Bidermajer elemente klasicizma i ampira uprošćuje na krajnje čiste forme, težeći jednolikosti simetrije kao oblikovnom idealu. Neosporno je pak da bidermajer najviše duguje Engleskoj, u kojoj se već u drugoj polovini 18. veka tragalo za jedinstvom tehnologije i umetnosti i počela koristiti industrijska tehnologija, naročito u primenjenoj umetnosti.

Različitosti kultura usložnjavale su pretakanje klasicizma i ampirea u bidermajer, a sukobi interesa zemalja koje presudno utiču na taj proces (Engleska, Francuska, Austrija, nemačke zemlje) ponekad pojavama daju ironični kontekst. Neki su još 1818. godine tvrdili, misleći na bidermajer: „Sve što je u poslednjih dvadeset godina napravljeno u tapiseriji i nameštaju – je šund!” Bilo je i onih koji su tvrdili da je bidermajer „stil solidnog građanskog života bez visokih ideala”.

Bidermajer pokušava da oblikuje pouzdan i zdrav životni okvir koji bi bio koristan i ugodan za svakodnevni život građana. Sigurnost, skromnost, ugodnost i prisnost enterijera (sve je „jednostavno i glatko”, rekao bi Gete).

Bidermajer je umetnost realnog života. Srednja klasa stvorila je u njemu svoj stil. Možemo se i složiti s onima koji misle da je bidermajer „poslednji od klasicističkih stilova”, ali je nesumnjivo da je on razvio posebne formalno-stilske osobine, pođednako u arhitekturi – Karl Fridrih Šinkel (13. mart 1781 – 9. oktobar 1841), u Bethovenovoj ili Šubertovoj muzici, u Geteovoj književnosti, ali i u primenjenoj umetnosti  ili odevanju.

Kada se kod nas kaže bidermajer, obično se pomisli na dve stvari –nameštaj i staklo. Formalno, bidermajer se možda najbolje ogleda u nameštaju: ozbiljnost oblika, verodostojnost materijala, ispolirane površine, odmerene aplikacije, korišćenje tkanina s karakterističnim uzorcima, pouzdanost upotrebe. Bidermajerski nameštaj je omogućio prilagodljivost i zamenljivost predmeta u građanskom stanu, njegovu stalnu promenljivost. Stan je postao zaštićeni okvir u kojem je građanin pokušavao da spoji mir i spokojstvo. Što je najvažnije, to su komadi koji su zanatski perfektno urađeni i po tome se najlakše mogu razlikovati originali od falsifikata. Slaganje furnira mora biti besprekorno, kao i proporcije svakog komada – od stolice, stočića, preko vitrina pa sve do spavaćih soba.

Za razliku od staklarskog stvaralaštva klasicizma, u kojem se osećala „tiha jednostavnost i plemenita uzvišenost”, vreme bidermajera je u staklarskoj proizvodnji težilo naglašavanju snage i težine, šarolikosti boja i raznolikosti tehnika. Proizvodnju stakla prve polovine 19. veka karakterišu nova tehnička dostignuća, novi načini obrade i ukrašavanja, te izumi novih vrsta stakala.

Industrijalizacija ubrzava i omasovljuje proizvodnju, a s druge strane, poboljšavaju se transportne veze, relativizuje se važnost udaljenosti staklara od izvora sirovina (drvo, pesak). Staklo u drugoj četvrti 19. veka postaje jeftin i pristupačan materijal. U Evropi se tada obnavljaju stare staklare i osnivaju nove. Najpoznatije staklare toga vremena su: „Štajnšonau”, „Haida”,  „Rizengebirg”, „Zilberg”, „Bonaventura”, „Paulina”, „Georgetal”... Najznačajniji majstori su: Karl Pfol, Dominik Biman, Karl Gunter, Anton Pelikan, August Bem, Samuel Gotlib Moh i, svakako najčuveniji od svih, Anton Kothgaser.

Vreme bidermajera je iznedrilo bujnost različitih tehnika i načina ukrašavanja: od tehnike brušenja stakla, stakloreza, graviranja, matiranja, preko tehnika stakla obojenog u masi, imitiranja kamenja, do oslikavanja transparentnim emajlnim bojama (Anton Kotgaser) i najpopularnije tehnike, tehnike prevučenog stakla (Überfang).

Stakleni predmeti, osim onih za upotrebu, bili su pretežno proizvodi „industrije uspomena”, kojima je kao znacima prijateljstva, ljubavi, časti i zahvalnosti, bilo mesto u vitrinama domova prve polovine 19. veka. Teme su uglavnom bile: religiozni motivi, slikovni prikazi molitve „Oče naš“, „Poslednje večere”, dvanaest apostola, Madone, zatim masonski simboli, lovački prizori, prikazi konja, mitološki i alegorijski prikazi, igraće karte, ptice, insekti, cveće, portreti poznatih ličnosti, razni rodoljubivi natpisi, te panorame gradova ili banja.

Danas su ti komadi stakla vredni ukrasi mnogih građanskih kuća, ali i dragoceni antikviteti koji, zavisno od radionice u kojoj su nastali ili od majstora čije su delo, dostižu visoke cena na aukcijama. Tako je, na primer, čaša Antona Kotgasera u bečkom „Doroteumu” prodata za više od 50.000 evra.

Dejan Urošević