Индустрија успомена у бидермајеру

По ономе што је доступно у литератури и на основу дела многобројних истраживача сада је евидентно да бидермајер оквирно влада од Бечког конгреса 1815. године па до Револуције 1848. године и да су корени бидермајера у енглеском рококо намештају (чипендејл), у класицизму, од којег преузима неке елементе украса и тежњу ка функционалности, а извор му је и ампир. Бидермајер елементе класицизма и ампира упрошћује на крајње чисте форме, тежећи једноликости симетрије као обликовном идеалу. Неоспорно је пак да бидермајер највише дугује Енглеској, у којој се већ у другој половини 18. века трагало за јединством технологије и уметности и почела користити индустријска технологија, нарочито у примењеној уметности.

Различитости култура усложњавале су претакање класицизма и ампиреа у бидермајер, а сукоби интереса земаља које пресудно утичу на тај процес (Енглеска, Француска, Аустрија, немачке земље) понекад појавама дају иронични контекст. Неки су још 1818. године тврдили, мислећи на бидермајер: „Све што је у последњих двадесет година направљено у таписерији и намештају – је шунд!” Било је и оних који су тврдили да је бидермајер „стил солидног грађанског живота без високих идеала”.

Бидермајер покушава да обликује поуздан и здрав животни оквир који би био користан и угодан за свакодневни живот грађана. Сигурност, скромност, угодност и присност ентеријера (све је „једноставно и глатко”, рекао би Гете).

Бидермајер је уметност реалног живота. Средња класа створила је у њему свој стил. Можемо се и сложити с онима који мисле да је бидермајер „последњи од класицистичких стилова”, али је несумњиво да је он развио посебне формално-стилске особине, пођеднако у архитектури – Карл Фридрих Шинкел (13. март 1781 – 9. октобар 1841), у Bеthovеnovoj или Шубертовој музици, у Гетеовој књижевности, али и у примењеној уметности  или одевању.

Када се код нас каже бидермајер, обично се помисли на две ствари –намештај и стакло. Формално, бидермајер се можда најбоље огледа у намештају: озбиљност облика, веродостојност материјала, исполиране површине, одмерене апликације, коришћење тканина с карактеристичним узорцима, поузданост употребе. Бидермајерски намештај је омогућио прилагодљивост и заменљивост предмета у грађанском стану, његову сталну променљивост. Стан је постао заштићени оквир у којем је грађанин покушавао да споји мир и спокојство. Што је најважније, то су комади који су занатски перфектно урађени и по томе се најлакше могу разликовати оригинали од фалсификата. Слагање фурнира мора бити беспрекорно, као и пропорције сваког комада – од столице, сточића, преко витрина па све до спаваћих соба.

За разлику од стакларског стваралаштва класицизма, у којем се осећала „тиха једноставност и племенита узвишеност”, време бидермајера је у стакларској производњи тежило наглашавању снаге и тежине, шароликости боја и разноликости техника. Производњу стакла прве половине 19. века карактеришу нова техничка достигнућа, нови начини обраде и украшавања, те изуми нових врста стакала.

Индустријализација убрзава и омасовљује производњу, а с друге стране, побољшавају се транспортне везе, релативизује се важност удаљености стаклара од извора сировина (дрво, песак). Стакло у другој четврти 19. века постаје јефтин и приступачан материјал. У Европи се тада обнављају старе стакларе и оснивају нове. Најпознатије стакларе тога времена су: „Штајншонау”, „Хаида”,  „Ризенгебирг”, „Зилберг”, „Бонавентура”, „Паулина”, „Георгетал”... Најзначајнији мајстори су: Карл Пфол, Доминик Биман, Карл Гунтер, Антон Пеликан, Аугуст Бем, Самуел Готлиб Мох и, свакако најчувенији од свих, Антон Kothgasеr.

Време бидермајера је изнедрило бујност различитих техника и начина украшавања: од технике брушења стакла, стаклореза, гравирања, матирања, преко техника стакла обојеног у маси, имитирања камења, до осликавања транспарентним емајлним бојама (Антон Котгасер) и најпопуларније технике, технике превученог стакла (Üберфанг).

Стаклени предмети, осим оних за употребу, били су претежно производи „индустрије успомена”, којима је као знацима пријатељства, љубави, части и захвалности, било место у витринама домова прве половине 19. века. Теме су углавном биле: религиозни мотиви, сликовни прикази молитве „Оче наш“, „Последње вечере”, дванаест апостола, Мадоне, затим масонски симболи, ловачки призори, прикази коња, митолошки и алегоријски прикази, играће карте, птице, инсекти, цвеће, портрети познатих личности, разни родољубиви натписи, те панораме градова или бања.

Данас су ти комади стакла вредни украси многих грађанских кућа, али и драгоцени антиквитети који, зависно од радионице у којој су настали или од мајстора чије су дело, достижу високе цена на аукцијама. Тако је, на пример, чаша Антона Котгасера у бечком „Доротеуму” продата за више од 50.000 евра.

Дејан Урошевић