Žilnik: Nismo se zaluđivali modom i ideološkim nebulozama

Od 12. aprila do 12. maja, na ovoj, do sada najvećoj retrospektivi Žilnika u Francuskoj, prikazan je reprezentativni izbor od 11 dugometražnih i 12 kratkometražnih ostvarenja. Reč je o filmovima snimljenim u rasponu od 1967. i dokumentarnog filma „Žurnal o omladini na selu, zimi”, pa do najnovijeg dokumentarca „Najlepša zemlja na svetu”, snimljenog prošle godine u Beču s migrantima koji traže azil.

Retrospektiva je otvorena Žilnikovim debitantskim igranim film “Rani radovi”, ovenčanim Zlatnim medvedom na Berlinalu 1969. godine. Iste večeri, u prisustvu autora i producentkinje Sarite Matijević, s kojom Žilnik sarađuje poslednje dve decenije, premijerno je prikazan dokumentarni esej “Gde si sada, Želimire Žilnik?” nastao u koprodukciji Centra „Pompidu” i „Playground produkcije.

Ljudi su ovde shvatili da je on taj izgubljeni link između avangarde i istorije, dragoceni link između pravaca koji trenutno postoje i onoga što može da bude, istakao je filmski kritičar Boris Nelepo.  A prestižni francuski nedeljnik „Telerama”, koji ima tiraž od pola miliona primeraka, o Žilniku je pisao u tekstu naslovljenom „Nepoznati genije”, dok je državna televizijska stanica TV5 u jednosatnoj emisiji detaljno analizirala njegovu retrospektivu i delo.

Nezavisni „Incorruptible” retropslktivu proglašava događajem nedelje, dok „Liberation” na kraju velikog teksta ističe:„Akutan. Oslobođen predrasuda. Velikodušan do besa. Neposlušan”. „Liberation”, uz „Le Monde”, jedan od vodećih francuskih dnevnih listova, predstavlja Žilnika kao gnevnog i angažovanog stvaraoca, neumornog u želji da ukaže na one koji pate i da pruži reč onima koje žele da ućutkaju.

Svojim filmovima punim gneva, sarkazma, inata, srpski sineasta Želimir Žilnik, kvazi-neprepoznat u Francuskoj, nije morao da čini ništa da bi dobio priliku da primi počasti velikog muzeja zapadne umetnosti. Zato je veliko zadovoljstvo videti kako ga slave u Centru Pompidu... Već u prvim, kratkometražnim, filmovima, Žilnik govori o onima koje skrivaju, daje reč onima koje niko ne sluša: omladini na selu koja se opija od dosade („Žurnal o omladini na selu, zimi”), o nezaposlenima, beskućnicima sa ulice, pobunjenim studentima („Lipanjska gibanja”). Njegovi prvi kratkometražni filmovi imaju neverovatnu, neumoljivu snagu”. “Liberasion” tako u istu ravan stavlja Žilnikov film “Pioniri maleni” sa Bunjuelovim „Zaboravljenima”, navodi se u tekstu u listu „Liberation”.

Radio France Culture najavio je Žilnika kao predstavnika “crnog talasa”, “kritičara Titovog režima”, režima koji je izdao ideje i ideale revolucije. Žilnik poseduje i senzibilitet za probleme Roma, nezaposlenih radnika ili sirijskih izbeglica. Za ovaj radio, Žilnik je otkriće i njegove filmove poredi s francuskim “novim talasom” u kojem, kao i kod Žilnika, “kamera sledi događaj” i čini da čak i fikcija, nadrealno, ima impresivnu dokumentarnost.

U uvodnom tekstu u katalogu Matje Pot-Bonvil, filozof i direktor Departmana za razvoj kulture Centra “Pompidu”, Žilnika poredi sa Spinozom kojeg su se, istovremeno, odrekle i katolička crkva i jevrejska zajednica Amsterdama; za Pot-Bonvila je on neko ko je između Istoka i Zapada, žanrova, medija filma, televizije, videa. Žilnik je, napisao je direktor Departmana za razvoj kulture Centra “Pompidu”, „hrabri dokumentarista i putnik kojeg ne drži mesto“.

On „putuje” kroz istoriju Evrope, bležeći kako putevi istorije prelaze preko ljudi, preko beskućnika, dece ulice o kojima režim ne želi da zna. Ta neizvesnost, čini lepotu, radost i politiku filmov Želimira Žilnika, ona je u centru njegovih filmova, baš kao što je i on u centru Evrope. Bilo je vreme da ga otkrijemo!, napisao je Pot-Bonvil.

U poslednjih sedam-osam godina u inostranstvu je organozovano nekoliko značajnih Žilnikovih retropsektiva. Po obimu sličnih, kao što je ova upravo završena u Parizu, bile su i one u Nemačkoj u Berlinu, u Argentini u Mar del Plati, u Švajcarskoj u Bazelu i Cirihu, u Rusiji u Sankt Peterburgu. Najveća je organizovana u Portugalu u Lisabonu, gde je prikazano 49 Žilnikovih filmova.

Svaki poziv koji je stigao je bio izvesno malo iznenađenje, a obično su dolazili posle prikazivanja nekog od mojih novijih filmova, kaže Žilnik za „Dnevnik”.

Nakon projekcije, dodaje, kada bi se razagovaralo o filmu, često bi usledilo pitanje i od tih koji planiraju retrospektive, šta sam radio ranije i da li ti filmovi još uvek postoje.

Ti filmovi su, kao što je poznato, tokom 50 godina proizvedeni u različitim produkcionim okolnostima. Nemali broj njih je pre pet decenija snimljen za tadašnju TV Novi Sad, TV Beograd i TV Ljubaljanu, pet-šest filmova napravljeno je u inostranstvu. Neki su, pre svega moji prvi, rađeni u staroj „Neoplanti”, koja je posle „Velikog transporta” kao firma ukinuta. Neki su filmovi, opet, rađeni u filmskim radnim zajednicama, koprodukcijama, i sve to nije lako sakupiti.

Na pitanje zašto njegova i uopšte ostvarenja „crnog talasa” danas privlače toliku pažnju, Žilnik kaže da su to filmovi koji imaju konstatnu karakteristiku.

U Francuskoj je fokus na kulturu u medijima očuvan apsolutno više nego u ostalim evropskim zemljama u kojima sam bio. Mediji, dakle, imaju ono što smo imali pre 40 ili 50 godina. To su po dve-tri stranice kulture u dnevnim listovima. Emisije o kulturi svakodnevno su i na televizijama i na radiju. Na ovoj retrospektivi stalno prisutni bili su kritičari iz velikih filmskih francuskih časopisa, kaže Žilnik i navodi da s nestrpljenjem očekuje šta će „Cahiers du Cinema “ o njegovoj retrospektivi pisati u junskom broju.

Mi se kao autori nismo zaluđivali tim talasima razanih mejnstrima, moda i ideoloških nebuloza, kroz koje smo kao društvo prolazili poslednjih 50 godina. Umesto toga, pokušavali smo da stvarnost posmatramo, pre svega, na primeru likova, karaktera i priča ljudi koji su na neki način živeli svoj nazavistan i skroman život. Oni u tim svojim pričama, dramama i borbama nemaju potrebu da bilo šta od nekih svojih angažmana skrivaju, niti imaju potrebu da se u svojim pričama i biografijama retuširaju i ulepšavaju. Ti filmovi ujedno deluju kao neka vrlo lična hronika situacija, promena, često i drama kroz koje se prolazilo na ovom terenu u poslednjih 50 godina, kaže Žilnik.

Po njegovim rečima, u neformalnim razagovorima, mnogi od programera i organizatora retrospektiva izražavaju čuđenje kada je reč o odnosu ovdašnjeg filma spram tema vezanih za poslednje ratove koji su se ovde odigrali.

U poslednjih 20 godina bilo je dosta filmova o tim nesrećnim ratovima u kojima su i prva i druga, i treća strana promovisale sebe i svoje likove kao velike heroje i paćenike, da bi se za koju godinu počele da se pojavljuju razne činjenice da je u tim ratovima, na tim mestima sukoba, bilo i mnogih zločina i mnogo pljačke, i mnogo nanošenja štete svom sopstvenom narodu. A mi, mi se jednostavno nismo fokusirali gotovo ni u jednom filmu, na te okolnosti i događaje kojih moramo da se stidimo, kaže Žilnik.

Kada je reč o pariskoj retrospektivi, Žilnik ističe da su programeri izabarali pet-šest filmova, rađenih za televizije. Obratili su im se i uspeli su da dobiju dobiju podršku za izradu novih kopija s negativa.

Tako je publika u Parizu gledala fantastične kopije TV drame rađene za TV Novi Sad „Vera i Eržika”, kao i dokumentarce „Plac majstori” i „Sedam mađarskih balada” i TV film „Bruklin Gusinje”, rađen za TV Beograd. Našao se tu i izbor od nekoliko filmova snimljenih u inostranstvu, odakle su takođe nabavljene odlične kopije, kaže Žilnik.

Nažalost, dodaje naš sagovornik, najneprijatnija činjenica je da je ono što bi u Novom Sadu trebalo da sačuvamo, u najslabijem stanju.

To su moji kratkometražni filmovi, preseljavani su, nestručno su čuvani, nedležni nisu brinuli... Sada se negativi nalaze u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, od koje sam dobio zvaničnu informaciju da je polovina njih propala. Ovoga puta je srećna okolnost da su neke kopije nabavljene od festivalskih arhiva, gde su sačuvani. Takva je situacija s nagrađenim. Recimo, „Ranim radovima”, koji su u svoje vreme prodati u 38 zemalja, a sad su pozajmljeni iz Francuske kinoteke. Ta kopija je možda jedina celovita koju sam ja video u poslednje tri-četiri godine. Ona, prikazana na Festivalu autorskog filma u novembru u Beogradu, bila je jedna neautentična verzija „Ranih radova”. U kakvom je stanju negativ ovde ne znam, pošto sam više puta molio Kinoteku da snimatelju Karpu Godini i meni dozvole da ga pregledamo. Međutim, nikada nam to nije omogućeno, navodi Žilnik.

V. Crnjanski