Жилник: Нисмо се залуђивали модом и идеолошким небулозама

Од 12. априла до 12. маја, на овој, до сада највећој ретроспективи Жилника у Француској, приказан је репрезентативни избор од 11 дугометражних и 12 краткометражних остварења. Реч је о филмовима снимљеним у распону од 1967. и документарног филма „Журнал о омладини на селу, зими”, па до најновијег документарца „Најлепша земља на свету”, снимљеног прошле године у Бечу с мигрантима који траже азил.

Ретроспектива је отворена Жилниковим дебитантским играним филм “Рани радови”, овенчаним Златним медведом на Берлиналу 1969. године. Исте вечери, у присуству аутора и продуценткиње Сарите Матијевић, с којом Жилник сарађује последње две деценије, премијерно је приказан документарни есеј “Где си сада, Желимире Жилник?” настао у копродукцији Центра „Помпиду” и „Playground продукције.

Људи су овде схватили да је он тај изгубљени линк између авангарде и историје, драгоцени линк између праваца који тренутно постоје и онога што може да буде, истакао је филмски критичар Борис Нелепо.  А престижни француски недељник „Телерама”, који има тираж од пола милиона примерака, о Жилнику је писао у тексту насловљеном „Непознати геније”, док је државна телевизијска станица ТВ5 у једносатној емисији детаљно анализирала његову ретроспективу и дело.

Независни „Incorruptible” ретропслктиву проглашава догађајем недеље, док „Либератион” на крају великог текста истиче:„Акутан. Ослобођен предрасуда. Великодушан до беса. Непослушан”. „Либератион”, уз „Ле Монде”, један од водећих француских дневних листова, представља Жилника као гневног и ангажованог ствараоца, неуморног у жељи да укаже на оне који пате и да пружи реч онима које желе да ућуткају.

Својим филмовима пуним гнева, сарказма, ината, српски синеаста Желимир Жилник, квази-непрепознат у Француској, није морао да чини ништа да би добио прилику да прими почасти великог музеја западне уметности. Зато је велико задовољство видети како га славе у Центру Помпиду... Већ у првим, краткометражним, филмовима, Жилник говори о онима које скривају, даје реч онима које нико не слуша: омладини на селу која се опија од досаде („Журнал о омладини на селу, зими”), о незапосленима, бескућницима са улице, побуњеним студентима („Липањска гибања”). Његови први краткометражни филмови имају невероватну, неумољиву снагу”. “Либерасион” тако у исту раван ставља Жилников филм “Пионири малени” са Буњуеловим „Заборављенима”, наводи се у тексту у листу „Либератион”.

Радио Франце Цултуре најавио је Жилника као представника “црног таласа”, “критичара Титовог режима”, режима који је издао идеје и идеале револуције. Жилник поседује и сензибилитет за проблеме Рома, незапослених радника или сиријских избеглица. За овај радио, Жилник је откриће и његове филмове пореди с француским “новим таласом” у којем, као и код Жилника, “камера следи догађај” и чини да чак и фикција, надреално, има импресивну документарност.

У уводном тексту у каталогу Матје Пот-Бонвил, филозоф и директор Департмана за развој културе Центра “Помпиду”, Жилника пореди са Спинозом којег су се, истовремено, одрекле и католичка црква и јеврејска заједница Амстердама; за Пот-Бонвила је он неко ко је између Истока и Запада, жанрова, медија филма, телевизије, видеа. Жилник је, написао је директор Департмана за развој културе Центра “Помпиду”, „храбри документариста и путник којег не држи место“.

Он „путује” кроз историју Европе, блежећи како путеви историје прелазе преко људи, преко бескућника, деце улице о којима режим не жели да зна. Та неизвесност, чини лепоту, радост и политику филмов Желимира Жилника, она је у центру његових филмова, баш као што је и он у центру Европе. Било је време да га откријемо!, написао је Пот-Бонвил.

У последњих седам-осам година у иностранству је органозовано неколико значајних Жилникових ретропсектива. По обиму сличних, као што је ова управо завршена у Паризу, биле су и оне у Немачкој у Берлину, у Аргентини у Мар дел Плати, у Швајцарској у Базелу и Цириху, у Русији у Санкт Петербургу. Највећа је организована у Португалу у Лисабону, где је приказано 49 Жилникових филмова.

Сваки позив који је стигао је био извесно мало изненађење, а обично су долазили после приказивања неког од мојих новијих филмова, каже Жилник за „Дневник”.

Након пројекције, додаје, када би се разаговарало о филму, често би уследило питање и од тих који планирају ретроспективе, шта сам радио раније и да ли ти филмови још увек постоје.

Ти филмови су, као што је познато, током 50 година произведени у различитим продукционим околностима. Немали број њих је пре пет деценија снимљен за тадашњу ТВ Нови Сад, ТВ Београд и ТВ Љубаљану, пет-шест филмова направљено је у иностранству. Неки су, пре свега моји први, рађени у старој „Неопланти”, која је после „Великог транспорта” као фирма укинута. Неки су филмови, опет, рађени у филмским радним заједницама, копродукцијама, и све то није лако сакупити.

На питање зашто његова и уопште остварења „црног таласа” данас привлаче толику пажњу, Жилник каже да су то филмови који имају констатну карактеристику.

У Француској је фокус на културу у медијима очуван апсолутно више него у осталим европским земљама у којима сам био. Медији, дакле, имају оно што смо имали пре 40 или 50 година. То су по две-три странице културе у дневним листовима. Емисије о култури свакодневно су и на телевизијама и на радију. На овој ретроспективи стално присутни били су критичари из великих филмских француских часописа, каже Жилник и наводи да с нестрпљењем очекује шта ће „Цахиерс ду Цинема “ о његовој ретроспективи писати у јунском броју.

Ми се као аутори нисмо залуђивали тим таласима разаних мејнстрима, мода и идеолошких небулоза, кроз које смо као друштво пролазили последњих 50 година. Уместо тога, покушавали смо да стварност посматрамо, пре свега, на примеру ликова, карактера и прича људи који су на неки начин живели свој назавистан и скроман живот. Они у тим својим причама, драмама и борбама немају потребу да било шта од неких својих ангажмана скривају, нити имају потребу да се у својим причама и биографијама ретуширају и улепшавају. Ти филмови уједно делују као нека врло лична хроника ситуација, промена, често и драма кроз које се пролазило на овом терену у последњих 50 година, каже Жилник.

По његовим речима, у неформалним разаговорима, многи од програмера и организатора ретроспектива изражавају чуђење када је реч о односу овдашњег филма спрам тема везаних за последње ратове који су се овде одиграли.

У последњих 20 година било је доста филмова о тим несрећним ратовима у којима су и прва и друга, и трећа страна промовисале себе и своје ликове као велике хероје и паћенике, да би се за коју годину почеле да се појављују разне чињенице да је у тим ратовима, на тим местима сукоба, било и многих злочина и много пљачке, и много наношења штете свом сопственом народу. А ми, ми се једноставно нисмо фокусирали готово ни у једном филму, на те околности и догађаје којих морамо да се стидимо, каже Жилник.

Када је реч о париској ретроспективи, Жилник истиче да су програмери изабарали пет-шест филмова, рађених за телевизије. Обратили су им се и успели су да добију добију подршку за израду нових копија с негатива.

Тако је публика у Паризу гледала фантастичне копије ТВ драме рађене за ТВ Нови Сад „Вера и Ержика”, као и документарце „Плац мајстори” и „Седам мађарских балада” и ТВ филм „Бруклин Гусиње”, рађен за ТВ Београд. Нашао се ту и избор од неколико филмова снимљених у иностранству, одакле су такође набављене одличне копије, каже Жилник.

Нажалост, додаје наш саговорник, најнепријатнија чињеница је да је оно што би у Новом Саду требало да сачувамо, у најслабијем стању.

То су моји краткометражни филмови, пресељавани су, нестручно су чувани, недлежни нису бринули... Сада се негативи налазе у Југословенској кинотеци у Београду, од које сам добио званичну информацију да је половина њих пропала. Овога пута је срећна околност да су неке копије набављене од фестивалских архива, где су сачувани. Таква је ситуација с награђеним. Рецимо, „Раним радовима”, који су у своје време продати у 38 земаља, а сад су позајмљени из Француске кинотеке. Та копија је можда једина целовита коју сам ја видео у последње три-четири године. Она, приказана на Фестивалу ауторског филма у новембру у Београду, била је једна неаутентична верзија „Раних радова”. У каквом је стању негатив овде не знам, пошто сам више пута молио Кинотеку да сниматељу Карпу Години и мени дозволе да га прегледамо. Међутим, никада нам то није омогућено, наводи Жилник.

В. Црњански