Susreti: Radoslav Zelenović, direktor FEF Palić

Najveći problem većine filmskih festivala je - koncept. Po kom osnovu filmovi na njih stižu, šta poručuju, šta traže... Opredeljenje da od 2003. na Paliću prikazujemo isključivo evropske filmove u početku je izazvalo zabrinutost i dobronamernih ljudi, kolega i novinara, koji su pitali da li takva odluka ima smisla, budući da evropski filmovi ni u bioskopima ni na televiziji nemaju neko jako uporište. Ali nama je baš to bio izazov: da Palić postane to uporište koje će promovisati evropsku kinematografiju. I pokazalo se da je to bio sretan izbor, a da nismo pogrešili pokazuje činjenica da smo pre dve godine proglašeni za najuzbudljiviji filmski festival u Evropi, podseća Zelenović.

Po njegovim rečima, jedan od bitnih elemenata za rast jednog festivala je da on uvek bude nov, pa su tako ove godine zaživeli programi „Velikani evropskog filma” i „Novi evropski dokumentarni film”. „Često sam tokom festivala slušao pitanja: Da li je sad to kraj širenja? Moje iskustvo sa više od 130 filmskih festivala, koje sam radio, govori da ko god napravi festival i programski ga zakuca, od toga nema ništa. Festival je živi organizam, i ako ne prati šta se oko njega dešava, biće u problemu”, pojašnjava Zelenović. On dodaje i da je, sticajem okolnosti, menjajući se, festival menjao i infrastrukturu Palića i Subotice.

Na početku smo imali samo Letnju pozornicu i ruševni bioskop ’Abazija’. Sad je taj bioskop prekrasan, a uz njega smo dobili i Malu letnju pozornicu, na Otvorenom univerzitetu je zaživela prelepa sala, a imamo i Art bioskop ’Aleksandar Lifka’. Uz to, u objektu Velika terasa na samom Paliću dobili smo dvoranu od nekoliko stotina mesta, koja nije u potpunosti završena, mada mogu da se prikazuju filmovi, s tim da, recimo, još nema klimatizaciju. Ali kada i ta dvorana zaživi, ne samo da dobijamo sigurnost u slučaju lošeg vremena, da ne moramo publiku da vraćamo za Suboticu, nego dobijamo i prostor za još dva nova programa, pojašnjava Zelenović.

No, kada je festivalska infrastruktura u pitanju, ono što, u ovom trenutku deluje kao nerešiv problem, jesu klupe na Letnjoj pozornici. „Mada priznajem da ne razumem zašto je taj problem nereševi. Navodno, reč je o spomeniku kulture i da tu ne može ništa da se menja. Ali, zar pulska Arena ili niška tvrđava nisu isto spomenici kulture, pa i malo većeg ranga, i niko nije pravio dramu kada su tamo postavljene normalne stolice. Suština je, naime, u tome da se na klupama, koliko god da si entuziasta, jednostavno ne mogu pogledati dva filma zaredom. A klupe se ne mogu ni numerisati. Nažalost, to nije nešto što festival može da reši”...    

Po Zelenovićevim rečima, velika snaga festivala je Nagrada „Aleksandar Lifka”, jer dobitnici tog prestižnog priznanja zaista predstavljaju zlatne stranice evropske kinematografije. „Prolazeći kraj palićkih klupa, na kojima su pločice s njihovim imenima, čovek se mora osetiti kao u muzeju sedme umetnosti: Teo Angelopulos, Nikita Mihalkov, Milena Dravić, Mikloš Jančo, Emir Kusturica... sada Miljen Kreka Kljaković i Rajko Grlić. Jedna od meni najdražih priča sa ovog festivala - a bilo je i onih manje dragih - je kada sam, sedeći na terasi i pijući prvu ranu jutarnju kafu, gledao kako iz Hotela ’Jezero’u plavom odelu, beloj košulji, belim čarapama, u papučama, sa sve štapom izlazi - Ken Rasel. Moraš da se uštineš. I taj čovek, reditelj mjuzikla ’Tomi’ i još niza sjajnih filmova, pošto se vrati u Englesku, napiše tekst o Palićkom festivalu i Srbiji za londonski ’Tajm’. Tekst najavljen na prvoj strani! Pa valjda je to važno...”

Među detaljima koju obeležili 26. izdanje Festivala evropskog filma Palić je, po Zelenovićevoj oceni, povratak publike.

Kada sam prve večeri izašao na letnjoj pozornici pred platno da predam Kreki Kljakoviću nagradu ’Aleksandar Lifka’, smrzao sam se kada sam video da se u publici ljudi tiskaju i između redova. Stari sam bioskopdžija i znam šta to znači. Ne daj bože da se nešto desi. S druge strane, prelepo je kada posle u prolazu čuješ od neke žene da je na pitanje može li da kupi bar kartu za stajanje, na biletarnici dobila odgovor: Nema karata ni za stajanje. I što je još jako važno: tokom projekcije niko ne gleda u mobilni telefon, kaže Zelenović.

Direktor FEF Palić dodaje da boli i to što niko „s vrha” nije reagovao ni kada je festival proglašen za naujzbudljiviji evropski filmski festival, od Ministarstva kulture pa nadalje. „Mi smo osvojili Evropsko prvenstvu u filmu, pa da je bar neko pozvao i pripupitao: majstori, šta ćemo dalje? Jer, ne treba zaboraviti da nam je ta ’titula’ poslednje tri godine donosila festivalu po 48.000 evra iz programa medija EU. Dakle, Palić ima i konkretnu korist od toga što je došao do ovog nivoa. Ali vara se svako ko misli da festival ovakvog gabarita, sa prikazanih 130 filmova, doveka može da pravi nekoliko ljudi. Pri tome, nije reč samo o veličini nego i o kvalitetu: recimo, imali smo ove godine Almodovara, braću Darden, Louča, sjajne ’Jadnike’ Lađa Lija, koji ne znaš gde te udare - u glavu, pleksus, srce... Svestan sam da kultura nema puno navijača, ali to ne ynači da uloženi napor ne treba bar ispoštovati. Ali nisam ovde da ispravljam tu vrstu krive Drine, već da se sa ovim ljudima o kojima govorim trudim da ponudimo što bolji festival. Pa koliko izdržimo”...

M. Stajić