Сусрети: Радослав Зеленовић, директор ФЕФ Палић
НОВИ САД: Фестивал европског филма Палић не може да се мери с Каном, Берлином или Венецијом, али је и поред тога поодавно у А категорији, каже Радослав Зеленовић, сумирајући за „Дневник” протекло издање ове смотре седме уметности чији је директор.
Највећи проблем већине филмских фестивала је - концепт. По ком основу филмови на њих стижу, шта поручују, шта траже... Опредељење да од 2003. на Палићу приказујемо искључиво европске филмове у почетку је изазвало забринутост и добронамерних људи, колега и новинара, који су питали да ли таква одлука има смисла, будући да европски филмови ни у биоскопима ни на телевизији немају неко јако упориште. Али нама је баш то био изазов: да Палић постане то упориште које ће промовисати европску кинематографију. И показало се да је то био сретан избор, а да нисмо погрешили показује чињеница да смо пре две године проглашени за најузбудљивији филмски фестивал у Европи, подсећа Зеленовић.
По његовим речима, један од битних елемената за раст једног фестивала је да он увек буде нов, па су тако ове године заживели програми „Великани европског филма” и „Нови европски документарни филм”. „Често сам током фестивала слушао питања: Да ли је сад то крај ширења? Моје искуство са више од 130 филмских фестивала, које сам радио, говори да ко год направи фестивал и програмски га закуца, од тога нема ништа. Фестивал је живи организам, и ако не прати шта се око њега дешава, биће у проблему”, појашњава Зеленовић. Он додаје и да је, стицајем околности, мењајући се, фестивал мењао и инфраструктуру Палића и Суботице.
На почетку смо имали само Летњу позорницу и рушевни биоскоп ’Абазија’. Сад је тај биоскоп прекрасан, а уз њега смо добили и Малу летњу позорницу, на Отвореном универзитету је заживела прелепа сала, а имамо и Арт биоскоп ’Александар Лифка’. Уз то, у објекту Велика тераса на самом Палићу добили смо дворану од неколико стотина места, која није у потпуности завршена, мада могу да се приказују филмови, с тим да, рецимо, још нема климатизацију. Али када и та дворана заживи, не само да добијамо сигурност у случају лошег времена, да не морамо публику да враћамо за Суботицу, него добијамо и простор за још два нова програма, појашњава Зеленовић.
Но, када је фестивалска инфраструктура у питању, оно што, у овом тренутку делује као нерешив проблем, јесу клупе на Летњој позорници. „Мада признајем да не разумем зашто је тај проблем нерешеви. Наводно, реч је о споменику културе и да ту не може ништа да се мења. Али, зар пулска Арена или нишка тврђава нису исто споменици културе, па и мало већег ранга, и нико није правио драму када су тамо постављене нормалне столице. Суштина је, наиме, у томе да се на клупама, колико год да си ентузиаста, једноставно не могу погледати два филма заредом. А клупе се не могу ни нумерисати. Нажалост, то није нешто што фестивал може да реши”...
По Зеленовићевим речима, велика снага фестивала је Награда „Александар Лифка”, јер добитници тог престижног признања заиста представљају златне странице европске кинематографије. „Пролазећи крај палићких клупа, на којима су плочице с њиховим именима, човек се мора осетити као у музеју седме уметности: Тео Ангелопулос, Никита Михалков, Милена Дравић, Миклош Јанчо, Емир Кустурица... сада Миљен Крека Кљаковић и Рајко Грлић. Једна од мени најдражих прича са овог фестивала - а било је и оних мање драгих - је када сам, седећи на тераси и пијући прву рану јутарњу кафу, гледао како из Хотела ’Језеро’у плавом оделу, белој кошуљи, белим чарапама, у папучама, са све штапом излази - Кен Расел. Мораш да се уштинеш. И тај човек, редитељ мјузикла ’Томи’ и још низа сјајних филмова, пошто се врати у Енглеску, напише текст о Палићком фестивалу и Србији за лондонски ’Тајм’. Текст најављен на првој страни! Па ваљда је то важно...”
Међу детаљима коју обележили 26. издање Фестивала европског филма Палић је, по Зеленовићевој оцени, повратак публике.
Када сам прве вечери изашао на летњој позорници пред платно да предам Креки Кљаковићу награду ’Александар Лифка’, смрзао сам се када сам видео да се у публици људи тискају и између редова. Стари сам биоскопџија и знам шта то значи. Не дај боже да се нешто деси. С друге стране, прелепо је када после у пролазу чујеш од неке жене да је на питање може ли да купи бар карту за стајање, на билетарници добила одговор: Нема карата ни за стајање. И што је још јако важно: током пројекције нико не гледа у мобилни телефон, каже Зеленовић.
Директор ФЕФ Палић додаје да боли и то што нико „с врха” није реаговао ни када је фестивал проглашен за наујзбудљивији европски филмски фестивал, од Министарства културе па надаље. „Ми смо освојили Европско првенству у филму, па да је бар неко позвао и припупитао: мајстори, шта ћемо даље? Јер, не треба заборавити да нам је та ’титула’ последње три године доносила фестивалу по 48.000 евра из програма медија ЕУ. Дакле, Палић има и конкретну корист од тога што је дошао до овог нивоа. Али вара се свако ко мисли да фестивал оваквог габарита, са приказаних 130 филмова, довека може да прави неколико људи. При томе, није реч само о величини него и о квалитету: рецимо, имали смо ове године Алмодовара, браћу Дарден, Лоуча, сјајне ’Јаднике’ Лађа Лија, који не знаш где те ударе - у главу, плексус, срце... Свестан сам да култура нема пуно навијача, али то не ynači да уложени напор не треба бар испоштовати. Али нисам овде да исправљам ту врсту криве Дрине, већ да се са овим људима о којима говорим трудим да понудимо што бољи фестивал. Па колико издржимо”...
М. Стајић
