Parazit: Kad je film sjajan, titlovi nisu problem

Upravo zato je i bilo moguće da u trci za najbolji film pobedi južnokorejski “Parazit”, postavši tako prvo ostvarenje van engleskog govornog područja koje je osvojilo najprestižnije priznanje u svetu sedme umetnosti. Sledstveno tome - uostalom, da je drugačije zaista bi bilo besmisleno –„Parazit” je trijumfovao i u konkurenciji „najbolji međunarodni film”, dok je Oskara dobio i njegov reditelj Bong Džun-Ho, ostavivši iza sebe veličine poput Skorsezea, Tarantina i Mendeza. Četvrti „kipić” ovom je filmu doneo originalni svenario, koji su supotpisali Bong Džun-Ho i van domovine ne naročito poznati korejski scenarista Han Džin-Von.

U središtu ovog crno-satiričnog trilera je nejednakost između bogatih i siromašnih slojeva korejskoga društva prikazana kroz prizmu dveju porodica. Međutim, Bong Džun-Ho tu odmah odstupa od stereotipa o „zlim bogatašima i dobrim sirotanima” postavljajući priču tako da se, zapravo, članovi siromašne porodice spletkarenjem uvlače u domaćinstvo imućne, usput eliminišući sve koji im se nađu na putu. U sve to je upleten i odnos prema globalizaciji, i to kroz mnoštvo pažljivo odabranih detalja, poput muzike, gde se smenjuju klasika i teme iz korejskih i špageti vesterna.

Pre nekoliko nedelja, primajući nagradu Zlatni globus za najbolji strani film, autor „Parazita” je poručio američkoj publici da ne dopusti da je prisustvo titlova odvrati od gledanja uzbudljivih i ponajviše drukčijih filmova. I, eto, poslušali su ga. Nije, inače, zgoreg posetiti da je ekipa “Parazita“ slavila lane i u Kanu, nakon dobijanja Zlatne palme. I, da, to je još jedan kuriozitet: „Parazit” je prvi film još od 1955. i romantične drame „Marti” u režiji Delberta Mana sa Enestom Borgnajnom i Betsi Bler, koji je objedino dva najveća priznanja u svetu filma.

I dok je odluka o laureatu u najprestižnijoj kategoriji iznenadila veći deo prognostičara – ne i ozbiljnih kritičara, koji nisu imali dilemu da je Bong Džun-Ho, autor takođe sad već kultnog „Sećanja na ubistvo”, napravio najbolji film – u preostalim kategorijama nije bilo previše potresa. Žoakin Feniks je nagrađen za najbolju mušku ulogu, time samo potvrdivši ranije opaske da tumačenje pomerenih likova po pravilu daje veće šanse za Oskara nego tzv. normalne uloge - uostalom, dočaravanje istog (anti)junaka, Džokera, pre dvanaest godina je kipić donelo, nažalost posmrtno, i Hitu Ledžeru. Nešto je bolja situacija kada su u pitanju glavne ženske uloge, mada je i u slučaju Rene Zelveger, koja je dobila Oskara za najbolju žensku rolu, olakšavajuća okolnost, uslovno govoreći, bila ta što je pred njom bio zadatak predstavljanja svekolike tragike života Džudi Garland.

Kada je, pak, reč o nagradama za sporednu mušku i žensku ulogu, ni tu nije bilo previše nepoznanica: Bred Pit je konačno podigao svog prvog Oskara, zavredevši ga cinično-briljantnim tumačenjem kaskadera Klifa Buta u Tarantinovom „Bilo jednom u... Holivudu”, dok je Lora Dern takođe prvi put nagrađena, i to za „Priču o braku”, a možda ponajviše za sjajan monolog koji počinje rečima: „Ljudi ne prihvataju majke koje piju previše vina, viču na svoje dete i zovu ga šupak”. 

Po procenama kladionica najveći favorit najvažnije filmske trke, „1917” Seman Mendeza, morao je da se zadovolji sa tri utešna Oskara - za fotografiju, vizualne efekte i montažu zvuka, „Džo Džo Rebit” je doneo Taiki Vaititiju nagradu za adaptirani scenario, dok je Žaklin Duran nagrađena za kostim u ostvarenju „Male žene”. Ser Elton Džon je, nakon Oskara za „Can You Feel the Love Tonight” iz „Kralja lavova”, ponovo nagrađen za najbolju pesmu, ovoga puta za „I’m Gonna Love Me Again” iz (auto)biografskog „Raketmen”. Nažalost, sjajan makedonski dokumentarac „Zemlja meda” ostao je bez priznanja za najbolji dokumentarac, koji je otišao u ruke autorima ostvarenja „Američka fabrika”. Ipak, bez svake sumnje je najveći gubitnik ovogodišnje dodele nagrade Američke filmske akademije Skorsezeov i „Netfliksov” krimić „Irac”, koji je od ukupno deset nominacija potvrdio - duplu nulu.

        M. Stajić