Паразит: Кад је филм сјајан, титлови нису проблем

Управо зато је и било могуће да у трци за најбољи филм победи јужнокорејски “Паразит”, поставши тако прво остварење ван енглеског говорног подручја које је освојило најпрестижније признање у свету седме уметности. Следствено томе - уосталом, да је другачије заиста би било бесмислено –„Паразит” је тријумфовао и у конкуренцији „најбољи међународни филм”, док је Оскара добио и његов редитељ Бонг Џун-Хо, оставивши иза себе величине попут Скорсезеа, Тарантина и Мендеза. Четврти „кипић” овом је филму донео оригинални свенарио, који су супотписали Бонг Џун-Хо и ван домовине не нарочито познати корејски сценариста Хан Џин-Вон.

У средишту овог црно-сатиричног трилера је неједнакост између богатих и сиромашних слојева корејскога друштва приказана кроз призму двеју породица. Међутим, Бонг Џун-Хо ту одмах одступа од стереотипа о „злим богаташима и добрим сиротанима” постављајући причу тако да се, заправо, чланови сиромашне породице сплеткарењем увлаче у домаћинство имућне, успут елиминишући све који им се нађу на путу. У све то је уплетен и однос према глобализацији, и то кроз мноштво пажљиво одабраних детаља, попут музике, где се смењују класика и теме из корејских и шпагети вестерна.

Пре неколико недеља, примајући награду Златни глобус за најбољи страни филм, аутор „Паразита” је поручио америчкој публици да не допусти да је присуство титлова одврати од гледања узбудљивих и понајвише друкчијих филмова. И, ето, послушали су га. Није, иначе, згорег посетити да је екипа “Паразита“ славила лане и у Кану, након добијања Златне палме. И, да, то је још један куриозитет: „Паразит” је први филм још од 1955. и романтичне драме „Марти” у режији Делберта Мана са Енестом Боргнајном и Бетси Блер, који је обједино два највећа признања у свету филма.

И док је одлука о лауреату у најпрестижнијој категорији изненадила већи део прогностичара – не и озбиљних критичара, који нису имали дилему да је Бонг Џун-Хо, аутор такође сад већ култног „Сећања на убиство”, направио најбољи филм – у преосталим категоријама није било превише потреса. Жоакин Феникс је награђен за најбољу мушку улогу, тиме само потврдивши раније опаске да тумачење померених ликова по правилу даје веће шансе за Оскара него тзв. нормалне улоге - уосталом, дочаравање истог (анти)јунака, Џокера, пре дванаест година је кипић донело, нажалост посмртно, и Хиту Леџеру. Нешто је боља ситуација када су у питању главне женске улоге, мада је и у случају Рене Зелвегер, која је добила Оскара за најбољу женску ролу, олакшавајућа околност, условно говорећи, била та што је пред њом био задатак представљања свеколике трагике живота Џуди Гарланд.

Када је, пак, реч о наградама за споредну мушку и женску улогу, ни ту није било превише непознаница: Бред Пит је коначно подигао свог првог Оскара, завредевши га цинично-бриљантним тумачењем каскадера Клифа Бута у Тарантиновом „Било једном у... Холивуду”, док је Лора Дерн такође први пут награђена, и то за „Причу о браку”, а можда понајвише за сјајан монолог који почиње речима: „Људи не прихватају мајке које пију превише вина, вичу на своје дете и зову га шупак”. 

По проценама кладионица највећи фаворит најважније филмске трке, „1917” Семан Мендеза, морао је да се задовољи са три утешна Оскара - за фотографију, визуалне ефекте и монтажу звука, „Џо Џо Ребит” је донео Таики Ваититију награду за адаптирани сценарио, док је Жаклин Дуран награђена за костим у остварењу „Мале жене”. Сер Елтон Џон је, након Оскара за „Цан You Феел the Лове Tonight” из „Краља лавова”, поново награђен за најбољу песму, овога пута за „И’м Gonna Лове Ме Агаин” из (ауто)биографског „Ракетмен”. Нажалост, сјајан македонски документарац „Земља меда” остао је без признања за најбољи документарац, који је отишао у руке ауторима остварења „Америчка фабрика”. Ипак, без сваке сумње је највећи губитник овогодишње доделе награде Америчке филмске академије Скорсезеов и „Нетфликсов” кримић „Ирац”, који је од укупно десет номинација потврдио - дуплу нулу.

        М. Стајић