NISAM NI IMALA KAD DA POŽELIM DA RADIM NEŠTO NOVO, JER SAM KONSTANTNO RADILA! Glumica Teodora Dragićević otkriva kako se izborila sa egom i mladalačkom ambicijom
Glumica Teodora Dragićević jedna je od onih koja je vrlo mlada dobila priliku da, uz akademiju koju je upisala sa samo 16 godina, „krade” zanat od legendi naše kinematografije.
Uz vrsni talenat, nežan osmeh, ali i studiozno pripremanje svakog karaktera, uspela je da se istakne među mladim glumcima kao jedna od najboljih, ali i najangažovanijih. „Biser Bojane”, „Nečista krv: Greh predaka”, „U klinču”, „Heroji Halijarda”, „Tajne vinove loze”, samo su neki od filmskih i televizijskih naslova u kojima je ostvarila uloge. Ovih dana gledamo je istovremeno u dve serije smeštene u vreme Prvog odnosno Drugog svetskog rata - „Vreme smrti” (od ponedeljka do četvrtka od 20.30 sati) i „Vazdušni most” (vikendom od 21 čas na Superstar TV i prvom programu Radio-televizije Srbije). U intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin Teodora sumira utiske o ova dva velika televizijska projekta, ali i priča o svojim ulogama i životnom iskustvu.
U seriji „Vreme smrti” tumačite Milenu Katić, koja ilustruje plemenitosti, a zadržava svoju čistotu uprkos mračnoj strani života koju spoznaje u ratnim okolnostima. Šta vam je ovaj lik osvestio?
– Najinspirativnije mi je bilo da kod Milene pronađem i drugu stranu, jer ono što je napisano je upravo to što ste rekli - da je ona plemenita junakinja koja, bez obzira na svoje poreklo i na mogućnost da ostane kod kuće, bira da ode u valjevsku bolnicu i pomaže svom narodu u borbi protiv tifusa, koji je ubio više ljudi nego rat. Naravno da je na prvu loptu ono sa čime se Milena asocira neka plemenitost i hrabrost, a ja sam se više oslanjala na to da je ona jako mlada došla usred smrti i u jedan pakao na zemlji. Oslanjala sam se na rečenicu koju izgovara njen otac: „Ti nisi smela ni leptira da uhvatiš”. Sve vreme sam, dok sam čitala scenario zamišljala da je ona jako hrabra i da se ne plaši, ali kada sam došla do te rečenice shvatila sam dosta toga, između ostalog i da je ona nečija ćerka, devojka, sestra i klinka koja je bila hrabra do dođe u tu bolnicu. Tada sam potpuno promenila stav i plan kako ću da je igram. Zapravo sam se najviše oslanjala na taj njen strah, izgubljenost i na to kako da Milenu Katić učinim osobom. Kako da ona ne ostane samo na tome da je heroina, nego kako da bude čovek, jer ćemo joj se još više diviti.
Jeste li vi nekada naišli na situacije u životu kada ste mogli da pređete na mračnu stranu, postanete oholi prema drugima, ali to ipak niste učinili?
– Kako ne. Ne mogu da kažem da sam heroina kao Milena i da sam birala da ne radim loše stvari, koje je ona birala da ne radi. Mi u seriji imamo momenata kada je ona i jako bezobrazna i odbojna prema ljudima. Upadne u tu neku vrstu bezobzirnosti od tolikog stresa i surovosti. Najkonkretniji susret sa takvom vrstom situacije imala sam kada sam sa jednim članom porodice završila u Urgentnom centru, gde je jedna medicinska sestra toliko bila grozna prema nama. Nisam mogla danima da se oporavim i da poverujem da neko ko radi u bolnici može da bude toliko surov prema pacijentu i njegovoj pratnji, a nije nam rekla ništa nerealno, niti nas je ugrozila. Tada mi je bilo objašnjeno da ljudi koji borave u bolnici 24 sata nemaju vremena za ljubaznost. Oni imaju vremena da budu praktični i surovi.
U seriji „Vazdušni most” igrate Radmilu, koja se zaljubljuje u američkog pilota i koju karakteriše empatija i saosećanje. Da li je to devojka čiji nam postupci vraćaju veru u ljude?
– Može da se kaže tako. Radmila bi trebalo da, kao žensko koje je mlado, bude neka esencija ljubavi i empatije. I nju sam se trudila da zaprljam koliko mogu, jer svaki čovek mora da bude i beo i crn, ali, ako govorimo o njoj kao funkciji u toj seriji mogu da kažem da ona jeste to što ste i rekli - služi tome da vrati veru i empatiju.
U „Vazdušnom mostu”, koji je proširio radnju filma „Heroji Halijarda”, žene su vrlo važan segment priče i prikazuju snagu i ljubav jednog čoveka. Jesu li one najveće žrtve ratova?
– Mislim da jesu. Stalno mi se nečija misao vrti u glavi - dok je rat muškarci ginu, a kada se on završi žene ostaju zavijene u crno. Ženama ostaje sva težina, njoj ostaju deca. Muškarci se mnogo lakše odreknu razmišljanja o deci kada je njima loše. Žena to ne može. To je nešto što mi imamo prirodno usađeno, takav nam je položaj. Nažalost ili na sreću. Ne znam da li smo mi socijalno loše postavljene ili je prirodno da nam je mnogo teže nego muškarcima. I dalje o tome razmišljam, a ne mogu sebi da dam odgovor. Možda sam premlada.
Suočavanje sa odrastanjem na malom ekranu
Spoj iskustva i mladosti gledamo i u seriji „U klinču”, čija nas treća sezona uskoro očekuje na RTS-u. Kako će se to Tea nositi sa novonastalom situacijom u kojoj se njena porodica u drugoj sezoni našla?
– To je sada jedno odrastanje. Ja sam dosta bliska tim godinama i kroz slične stvari prolazim, bliske su mi situacije. To suočavanje u odrastanju sa tim da moraš da donosiš odluke za sebe, a nekada i za svoje roditelje, je jedan ozbiljan stepenik. Na to sam se i fokusirala u građenju tog lika. Videli smo da je Tea zrela, pametna, normalna devojka, ali nikada nismo videli da ona sama za sebe odlučuje bilo šta. Uvek nam je žao nje jer je otišla da studira u Italiju, a nije to htela, sve je protiv njene volje, a onda shvatamo da su njeni roditelji nesposobni za bilo koju vrstu komunikacije. Zanimljivo je kako sad ta jedna takva osoba uzima stvar u svoje ruke i radi nešto sa svojim životom. To mi je bio glavni motiv rada na tom liku.
Kažete u jednom intervjuu: „Čekam da neko napiše ženski lik koji nije samo funkcija - majka, ljubavnica, domaćica, bivša žena”. Da li ima ženskih junaka koji iskaču iz kutija u koje ih društvo često postavlja?
– Ne bih rekla da ih baš ima. Naše žene su tako napisane da imaju samo dušu, srce, a retko koja je postavljena tako da bude intelektualac, koji se pita ili odlučuje o nečemu. Većinski su to funkcije - ili si fam-fatal na štiklama, koja nosi ajlajner, crveni karmin i svi muškarci se za njom okreću ili si majka ili si ćerka, čista, nevina ili si paćenica. Veoma retko pišu bilo šta što se razlikuje od ovih bazičnih stereotipa. Igrala sam u drugoj sezoni serije „Tajkun”, koja još nije izašla, jedan drugačiji lik, a reditelji Ivan Stefanović i Jelena Gavrilović su se stvarno potrudili da ga prodube maksimalno. Stvarno su napravili ženski lik koji je pođednako promišljen, kao i bilo koji drugi muški.
Zašto je to, kako ste nedavno rekli, uloga koju vam niko dosad nije dao priliku da igrate?
– Ne bih smela puno da otkrivam. Za kasting „Tajkuna” radila sam baš teške scene, slojevite dijaloge za koje je moralo da se promisli. To je lik koji jedno misli, drugo radi, a treće govori, za koji sam morala da sednem za sto i radim na scenariju strašno mnogo. Nije isto igrati to i lik koji se vodi onom: što na umu to na drumu.
Često vam se dešava i da ste u jednom projektu najmlađi ili među najmlađima. Uzimaju li i starije kolege u obzir vaša razmatranja o poslu, poput ovih koje ste izneli u ovom našem razgovoru?
– Apsolutno. Ne mogu da generalizujem i da kažem da su svi uvek bili otvoreni prema meni. Ja jesam jako mlada i malo stvari znam i generalno sam u neke stvari ulazila bezglavo. Kada bih kretala da radim i o tome da razmišljam i imam neke predloge ljudi ne bi želeli da slušaju jer vide da si kao mlad čovek nešto iz nekog hira „prosuo”. A kada sam zaista dolazila sa nekim promišljenim predlozima i razmiljanjima želeli su da me saslušaju. Kolege sa kojima sam radila uglavnom nisu gledale moje godine, nego način na koji im se obraćam i sa koliko informacija dolazim. Na primer, kada sam na „Vremenu smrti” radila sa Mikijem Manojlovićem, koji je mnogo stariji i iskusniji od mene, ostvarila sam jednu tako lepu komunikaciju. Tako me je lepo savetovao za scene, za odnos u kadru između mene i kolega. Davao mi je lepe sugestije i imala sam osećaj da smo kroz razgovor postigli jedno međusobno poštovanje pa sam mogla i ja njega da posavetujem, ali i on mene. To sam sa dosta kolega imala. Valjda sam kroz rad naučila koji moji komentari i predlozi su validni i koje treba da kažem, a koje treba da zadržim za sebe (smeh).
Kako se mlada devojka koja je toliko angažovana izbori sa svojim ambicijama u nedostatku zrelosti i iskustva?
– Ja sam, zapravo, imala baš lepo uzemljenje na fakultetu. Uvek bih u tom uzemljenju nalazila nešto što me vraća iz te ludačke ambicije u ljubav prema poslu. Učili smo na fakultetu da ne volimo sebe u glumi, nego glumu u sebi. Ta ambicija, o kojoj govorite, je mladalačka i luda. Ona više ima nestabilne noge i oslanja na to: ja igram ovde, ja igram onde, ja hoću ovo... ja, ja, ja! A kada voliš glumu u sebi i kada voliš umetnost, ono što ti daju te uloge, ono što im ti pozajmljuješ, trenutke koje dobijaš na snimanju, onda ta ambicija splasne i ostane samo ljubav. Dalje na kastinge ne ideš sa tim egom: ja moram da dobijem ulogu, ja moram da budem dobar, nego sa željom da bi voleo da dobiješ ulogu jer želiš da prikažeš taj lik na svoj način. Ta ambicija je meni dosta brzo splasla jer nisam ni imala kad da poželim da radim nešto novo, jer sam konstantno radila. Drugo, učila sam kako da mi ne raste ego kako dobijam uloge nego da to prihvatam kao nešto što se sada dešava, što se sutra možda neće dešavati. Na primer, ja sada ništa ne radim. Naučila sam da se ne razočaram tim stvarima jer to je naš posao.
Vladimir Bijelić
