НИСАМ НИ ИМАЛА КАД ДА ПОЖЕЛИМ ДА РАДИМ НЕШТО НОВО, ЈЕР САМ КОНСТАНТНО РАДИЛА! Глумица Теодора Драгићевић открива како се изборила са егом и младалачком амбицијом
Глумица Теодора Драгићевић једна је од оних која је врло млада добила прилику да, уз академију коју је уписала са само 16 година, „краде” занат од легенди наше кинематографије.
Уз врсни таленат, нежан осмех, али и студиозно припремање сваког карактера, успела је да се истакне међу младим глумцима као једна од најбољих, али и најангажованијих. „Бисер Бојане”, „Нечиста крв: Грех предака”, „У клинчу”, „Хероји Халијарда”, „Тајне винове лозе”, само су неки од филмских и телевизијских наслова у којима је остварила улоге. Ових дана гледамо је истовремено у две серије смештене у време Првог односно Другог светског рата - „Време смрти” (од понедељка до четвртка од 20.30 сати) и „Ваздушни мост” (викендом од 21 час на Суперстар ТВ и првом програму Радио-телевизије Србије). У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин Теодора сумира утиске о ова два велика телевизијска пројекта, али и прича о својим улогама и животном искуству.
У серији „Време смрти” тумачите Милену Катић, која илуструје племенитости, а задржава своју чистоту упркос мрачној страни живота коју спознаје у ратним околностима. Шта вам је овај лик освестио?
– Најинспиративније ми је било да код Милене пронађем и другу страну, јер оно што је написано је управо то што сте рекли - да је она племенита јунакиња која, без обзира на своје порекло и на могућност да остане код куће, бира да оде у ваљевску болницу и помаже свом народу у борби против тифуса, који је убио више људи него рат. Наравно да је на прву лопту оно са чиме се Милена асоцира нека племенитост и храброст, а ја сам се више ослањала на то да је она јако млада дошла усред смрти и у један пакао на земљи. Ослањала сам се на реченицу коју изговара њен отац: „Ти ниси смела ни лептира да ухватиш”. Све време сам, док сам читала сценарио замишљала да је она јако храбра и да се не плаши, али када сам дошла до те реченице схватила сам доста тога, између осталог и да је она нечија ћерка, девојка, сестра и клинка која је била храбра до дође у ту болницу. Тада сам потпуно променила став и план како ћу да је играм. Заправо сам се највише ослањала на тај њен страх, изгубљеност и на то како да Милену Катић учиним особом. Како да она не остане само на томе да је хероина, него како да буде човек, јер ћемо јој се још више дивити.
Јесте ли ви некада наишли на ситуације у животу када сте могли да пређете на мрачну страну, постанете охоли према другима, али то ипак нисте учинили?
– Како не. Не могу да кажем да сам хероина као Милена и да сам бирала да не радим лоше ствари, које је она бирала да не ради. Ми у серији имамо момената када је она и јако безобразна и одбојна према људима. Упадне у ту неку врсту безобзирности од толиког стреса и суровости. Најконкретнији сусрет са таквом врстом ситуације имала сам када сам са једним чланом породице завршила у Ургентном центру, где је једна медицинска сестра толико била грозна према нама. Нисам могла данима да се опоравим и да поверујем да неко ко ради у болници може да буде толико суров према пацијенту и његовој пратњи, а није нам рекла ништа нереално, нити нас је угрозила. Тада ми је било објашњено да људи који бораве у болници 24 сата немају времена за љубазност. Они имају времена да буду практични и сурови.
У серији „Ваздушни мост” играте Радмилу, која се заљубљује у америчког пилота и коју карактерише емпатија и саосећање. Да ли је то девојка чији нам поступци враћају веру у људе?
– Може да се каже тако. Радмила би требало да, као женско које је младо, буде нека есенција љубави и емпатије. И њу сам се трудила да запрљам колико могу, јер сваки човек мора да буде и бео и црн, али, ако говоримо о њој као функцији у тој серији могу да кажем да она јесте то што сте и рекли - служи томе да врати веру и емпатију.
У „Ваздушном мосту”, који је проширио радњу филма „Хероји Халијарда”, жене су врло важан сегмент приче и приказују снагу и љубав једног човека. Јесу ли оне највеће жртве ратова?
– Мислим да јесу. Стално ми се нечија мисао врти у глави - док је рат мушкарци гину, а када се он заврши жене остају завијене у црно. Женама остаје сва тежина, њој остају деца. Мушкарци се много лакше одрекну размишљања о деци када је њима лоше. Жена то не може. То је нешто што ми имамо природно усађено, такав нам је положај. Нажалост или на срећу. Не знам да ли смо ми социјално лоше постављене или је природно да нам је много теже него мушкарцима. И даље о томе размишљам, а не могу себи да дам одговор. Можда сам премлада.
Суочавање са одрастањем на малом екрану
Спој искуства и младости гледамо и у серији „У клинчу”, чија нас трећа сезона ускоро очекује на РТС-у. Како ће се то Теа носити са новонасталом ситуацијом у којој се њена породица у другој сезони нашла?
– То је сада једно одрастање. Ја сам доста блиска тим годинама и кроз сличне ствари пролазим, блиске су ми ситуације. То суочавање у одрастању са тим да мораш да доносиш одлуке за себе, а некада и за своје родитеље, је један озбиљан степеник. На то сам се и фокусирала у грађењу тог лика. Видели смо да је Теа зрела, паметна, нормална девојка, али никада нисмо видели да она сама за себе одлучује било шта. Увек нам је жао ње јер је отишла да студира у Италију, а није то хтела, све је против њене воље, а онда схватамо да су њени родитељи неспособни за било коју врсту комуникације. Занимљиво је како сад та једна таква особа узима ствар у своје руке и ради нешто са својим животом. То ми је био главни мотив рада на том лику.
Кажете у једном интервјуу: „Чекам да неко напише женски лик који није само функција - мајка, љубавница, домаћица, бивша жена”. Да ли има женских јунака који искачу из кутија у које их друштво често поставља?
– Не бих рекла да их баш има. Наше жене су тако написане да имају само душу, срце, а ретко која је постављена тако да буде интелектуалац, који се пита или одлучује о нечему. Већински су то функције - или си фам-фатал на штиклама, која носи ајлајнер, црвени кармин и сви мушкарци се за њом окрећу или си мајка или си ћерка, чиста, невина или си паћеница. Веома ретко пишу било шта што се разликује од ових базичних стереотипа. Играла сам у другој сезони серије „Тајкун”, која још није изашла, један другачији лик, а редитељи Иван Стефановић и Јелена Гавриловић су се стварно потрудили да га продубе максимално. Стварно су направили женски лик који је пођеднако промишљен, као и било који други мушки.
Зашто је то, како сте недавно рекли, улога коју вам нико досад није дао прилику да играте?
– Не бих смела пуно да откривам. За кастинг „Тајкуна” радила сам баш тешке сцене, слојевите дијалоге за које је морало да се промисли. То је лик који једно мисли, друго ради, а треће говори, за који сам морала да седнем за сто и радим на сценарију страшно много. Није исто играти то и лик који се води оном: што на уму то на друму.
Често вам се дешава и да сте у једном пројекту најмлађи или међу најмлађима. Узимају ли и старије колеге у обзир ваша разматрања о послу, попут ових које сте изнели у овом нашем разговору?
– Апсолутно. Не могу да генерализујем и да кажем да су сви увек били отворени према мени. Ја јесам јако млада и мало ствари знам и генерално сам у неке ствари улазила безглаво. Када бих кретала да радим и о томе да размишљам и имам неке предлоге људи не би желели да слушају јер виде да си као млад човек нешто из неког хира „просуо”. А када сам заиста долазила са неким промишљеним предлозима и размиљањима желели су да ме саслушају. Колеге са којима сам радила углавном нису гледале моје године, него начин на који им се обраћам и са колико информација долазим. На пример, када сам на „Времену смрти” радила са Микијем Манојловићем, који је много старији и искуснији од мене, остварила сам једну тако лепу комуникацију. Тако ме је лепо саветовао за сцене, за однос у кадру између мене и колега. Давао ми је лепе сугестије и имала сам осећај да смо кроз разговор постигли једно међусобно поштовање па сам могла и ја њега да посаветујем, али и он мене. То сам са доста колега имала. Ваљда сам кроз рад научила који моји коментари и предлози су валидни и које треба да кажем, а које треба да задржим за себе (смех).
Како се млада девојка која је толико ангажована избори са својим амбицијама у недостатку зрелости и искуства?
– Ја сам, заправо, имала баш лепо уземљење на факултету. Увек бих у том уземљењу налазила нешто што ме враћа из те лудачке амбиције у љубав према послу. Учили смо на факултету да не волимо себе у глуми, него глуму у себи. Та амбиција, о којој говорите, је младалачка и луда. Она више има нестабилне ноге и ослања на то: ја играм овде, ја играм онде, ја хоћу ово... ја, ја, ја! А када волиш глуму у себи и када волиш уметност, оно што ти дају те улоге, оно што им ти позајмљујеш, тренутке које добијаш на снимању, онда та амбиција спласне и остане само љубав. Даље на кастинге не идеш са тим егом: ја морам да добијем улогу, ја морам да будем добар, него са жељом да би волео да добијеш улогу јер желиш да прикажеш тај лик на свој начин. Та амбиција је мени доста брзо спласла јер нисам ни имала кад да пожелим да радим нешто ново, јер сам константно радила. Друго, учила сам како да ми не расте его како добијам улоге него да то прихватам као нешто што се сада дешава, што се сутра можда неће дешавати. На пример, ја сада ништа не радим. Научила сам да се не разочарам тим стварима јер то је наш посао.
Владимир Бијелић
