Karanović: Ne stidim se nijedne svoje uloge

Svoj uspeh vidi u tome što nikada nije dozvolila ni sebi, a ni ljudima sa kojima je radila, da prave nešto što bi bilo ispod optimalnog standarda koji je imala za sve što je radila.

"Uvek sam želela maksimum, da film u kome igram bude jako dobar, da ga ljudi primete. Sada znam da sam ulagala u svoje nasleđe, u nešto što će ostati iza mene, nešto kvalitetno po čemu će ljudi da me pamte. Mislim da su to filmovi koje možete da pogledate i danas, i kojih ja ne moram da se stidim i da mislim da sam omanula", iskrena je Karanovićeva u intervjuu organizatorima Festivala.

Među ranijim dobitnicima nagrade “Aleksandar Lifka” nalaze se dva reditelja veoma značajna za njenu karijeru - Srđan Karanović i Emir Kusturica, od kojih je, kako kaže, stekla prva ozbiljna iskustva na filmu.

U zrelim godinama, za nju je prva značajna rediteljka, kako ističe, bila Andrea Štaka, sa kojom je radila film “Gospođica” u Švajcarskoj.

“Sa njom sam prvi put radila lik žene koja je spolja potpuno zatvorena, ne ispoljava nikakve emocije, a ispod toga postoji užasno buran, nesrećan život jedne žene koja zapravo krije šta oseća. Tu su mi se zapravo otvorile mnoge stvari koje sam posle razvila. Na neki način sam to prenela malo i u pozorište”, smatra.

Pri biranju uloga ima poseban kriterijum jer “nikada nije bila glumica koja je prosečno izgledala, koja je mogla da se transformiše u razne likove, te ono što ima i čime zrači uvek je tražilo neki zahtev za malo jače karaktere.”

“Skoro me nikad nisu ni zvali za komercijalne uloge. Ni načinom života, ni onim šta sam govorila za novine i kako sam se generalno ponašala, nije mi bila primarna popularnost niti su mi ležale te vrste uloga”, kaže ona.

Međutim, postoje filmovi u kojima je, kako priznaje, toliko bila ubedljiva da je bila užasnuta, a takav slučaj je sa filmom “Rekvijem za gospođu J”, o jednoj depresivnoj ženi koja je prazna i toliko ispunjena gubitkom da ne želi više ni da postoji.

“U dobrom delu filma ona kao da je neka ljuštura. Za mene je gledanje tog filma bilo toliko traumatično, jer sebe nisam videla samo kao lik, nego sam videla sebe i zaista pomislila da to mogu biti ja. Da ja mogu biti ta prazna žena, koja je potpuno isceđena”, ističe Karanovićeva i dodaje da je teško sebe gledati zato što ako to dobro uradiš, onda si užasnut mogućnošću da to zapravo imaš u sebi.

Biti bolja glumica za nju je uvek značilo da sagleda stvari, da nešto nauči.

“Ljudi nas gledaju kako smo spontani na sceni ili u kadru, i misle da je to tako samo od sebe. Spontanost je za mene rezultat veoma ozbiljne analize, pripreme, i mnogih repeticija. Možete vi da stavite i onaj mentol u oči, ali ja izbegavam. Za mene to nije to to. Meni su potrebni ozbiljna priprema, koncentracija i uslovi da bih dobila tu emociju i “proizvela” suze, da bi one bile zaista moje”, kaže glumica.