Карановић: Не стидим се ниједне своје улоге

Свој успех види у томе што никада није дозволила ни себи, а ни људима са којима је радила, да праве нешто што би било испод оптималног стандарда који је имала за све што је радила.

"Увек сам желела максимум, да филм у коме играм буде јако добар, да га људи примете. Сада знам да сам улагала у своје наслеђе, у нешто што ће остати иза мене, нешто квалитетно по чему ће људи да ме памте. Мислим да су то филмови које можете да погледате и данас, и којих ја не морам да се стидим и да мислим да сам оманула", искрена је Карановићева у интервјуу организаторима Фестивала.

Међу ранијим добитницима награде “Александар Лифка” налазе се два редитеља веома значајна за њену каријеру - Срђан Карановић и Емир Кустурица, од којих је, како каже, стекла прва озбиљна искуства на филму.

У зрелим годинама, за њу је прва значајна редитељка, како истиче, била Андреа Штака, са којом је радила филм “Госпођица” у Швајцарској.

“Са њом сам први пут радила лик жене која је споља потпуно затворена, не испољава никакве емоције, а испод тога постоји ужасно буран, несрећан живот једне жене која заправо крије шта осећа. Ту су ми се заправо отвориле многе ствари које сам после развила. На неки начин сам то пренела мало и у позориште”, сматра.

При бирању улога има посебан критеријум јер “никада није била глумица која је просечно изгледала, која је могла да се трансформише у разне ликове, те оно што има и чиме зрачи увек је тражило неки захтев за мало јаче карактере.”

“Скоро ме никад нису ни звали за комерцијалне улоге. Ни начином живота, ни оним шта сам говорила за новине и како сам се генерално понашала, није ми била примарна популарност нити су ми лежале те врсте улога”, каже она.

Међутим, постоје филмови у којима је, како признаје, толико била убедљива да је била ужаснута, а такав случај је са филмом “Реквијем за госпођу Ј”, о једној депресивној жени која је празна и толико испуњена губитком да не жели више ни да постоји.

“У добром делу филма она као да је нека љуштура. За мене је гледање тог филма било толико трауматично, јер себе нисам видела само као лик, него сам видела себе и заиста помислила да то могу бити ја. Да ја могу бити та празна жена, која је потпуно исцеђена”, истиче Карановићева и додаје да је тешко себе гледати зато што ако то добро урадиш, онда си ужаснут могућношћу да то заправо имаш у себи.

Бити боља глумица за њу је увек значило да сагледа ствари, да нешто научи.

“Људи нас гледају како смо спонтани на сцени или у кадру, и мисле да је то тако само од себе. Спонтаност је за мене резултат веома озбиљне анализе, припреме, и многих репетиција. Можете ви да ставите и онај ментол у очи, али ја избегавам. За мене то није то то. Мени су потребни озбиљна припрема, концентрација и услови да бих добила ту емоцију и “произвела” сузе, да би оне биле заиста моје”, каже глумица.