INTERVJU Anđelka Prpić: Istina je jedini izlaz

Svojom harizmom, spontanom duhovitošću i neospornim talentom, stekla je status mlade kraljice komedije i stala rame uz rame sa vrsnim koleginicama starijih generacija. Postala je ozbiljna glumačka zvezda, a zbog talenta je neretko angažuju i kao TV voditeljku. Do sada smo je uglavnom gledali u humorističkim projektima, a od pre nekoliko dana gledaoci u bioskopskim salama širom zemlje imaju priliku da je upoznaju u potpuno novom svetlu.

U filmu „Jedini izlaz“, koji je posle dužeg odlaganja premijerno prikazan, Anđelka igra Anu Kolar koja, šest godina nakon što joj je muž stradao u požaru, dobija informacije koje dovode u pitanje sve što je do tada znala o tragediji, ali i o porodici. Ubrzo se suočava sa mrežom laži, ucena i ubistava i mračnim tajnama iz svoje prošlosti. U bioskopu „Arena Sinepleks“ popularna glumica je na novosadskoj premijeri u intervjuu za Dnevnikov TV magazin ispričala kako se snašla u potpuno drugačijem žanru, ali i koliko joj je značila prilika da svoj talenat u ovom filmu prikaže u punom sjaju.

Poslednji put kada smo razgovarali rekli ste mi da kada imate usud da budete duhoviti to ume da bude zahtevno i opterećujuće. A kad imate usud da budete duhoviti, pa vam dodele jednu potpuno drugačiju ulogu u drugom žanru, je l' onda pritisak još veći?

– Isključivo od novinara (smeh), jer onda krenu pitanja: „Otkud to“? „Recite nam kako je to vi kada ste uglavnom smešni, a sad ođednom niste (smeh)“. To je strašno lep zadatak za glumca i nekako je motivišuće jer imate potrebu da se dokažete. Ali ne da se dokažete striktno publici, jer nema publici šta da se dokazuje, oni su prosto lakmus papir. Ili jeste ili nije - ili je istinito, autentično i postoji ili niste uspeli u svom zadatku pa idete dalje. Meni bio izazov da sebe oprobam u ovome i da probam da u sebi pronađem makar delić tih emocija koje izazivaju takve traume, kakve je Ana Kolar, glavna junakinja filma koju tumačim, doživela. I, skromno ću reći, mislim da sam bila na tragu (smeh).

A kako se pronalaze te najdublje emocij? Ipak je ovo temeljan psihološki prikaz jedne ličnosti. Kako ste vi u tome uspeli budući da se niste ranije susretali sa sličnim ulogama?

– Nisam ništa prepuštala slučaju i čekala da me u izgradnji lika nanese trenutak i inspiracija, jer je stvar vrlo ozbiljna i kompleksna, kao što ste i rekli. Imala sam i veliku odgovornost zato što mi je reditelj poverio ulogu upravo, kako mi glumci to kažemo, iz kontre, neočekivano. Mislim da nije imao baš puno podrške među svojim savetodavcima kad je rekao da ovu ulogu treba da igra Anđelka (smeh). Pripremala sam se studiozno pošto je Ana neko ko se bori sa postraumatskim poremećajem, odnosno sindromom, kao i sa disfunkcionalnom amnezijom i sa ogromnim traumama u svojoj primarnoj porodici i kasnije. Onda je to bio posao za stručnjake. Imala sam sreću da sarađujem sa dva divna klinička psihijatra koji su mi objašnjavali do detalja šta to zapravo znači i šta se fizički dešava u mozgu i organizmu osobe koja doživi i preživi sve što je Ana iskusila i na koji način se to posle otelotvoruje. I, upravo to je bilo i najteže, jer u ulozi nije bilo napada, ispada ili nečega što bi bilo lako odglumiti i predstaviti. To je konstantno i u svakoj sekundi njene sreće, tuge, neraspoloženja, besa, ljutnje i ravnodušnosti trebalo da vri, a nikada da ne proključa. Tako da je bilo zahtevno, ali sreća je da imate ovako veliki zadatak i da ga uradite.

Poslednjih nekoko meseci snimate sitkom „Radio Mileva“. Kakvu ćemo mi to seriju gledati od marta na RTS-u?

– Gledaćete mnogo smešnu, zanimljivu seriju, sa sjajnom glumačkom ekipom. Ja sad već dosadna, pa kao „trla baba lan“, uvek pričam isto (smeh). Ali stvarno tako i jeste, kad su me pozvali za ulogu u toj seriji ja sam pitala: „Hoću li ja biti još i plaćena da igram sa svim tim glumcima“. (smeh). Tu je Olga Odanović, Nikola Kojo, Marko Gvero, Bojan Dimitrijević, Dara Džokić, Svetozar Cvetković i još puno divnih kolega. To je komedija kako situacije, tako i karaktera, koji su, mogu da kažem, malo pojačani, a to je glumcima uvek zabavno. Dešava se da bukvalno ne mogu da izgovorim to što treba da bi se kadar kupio od smeha, ali to je lepota ovog posla. Nekad vas Bog tako pogleda pa imate takvu priliku.

Imali ste sreću, rekao bih, da vam u ovom filmu bude dodeljena i uloga jedne snažne žene koja iz pozicije one koja trpi nasilje postaje pobednik. Retka je, čini se, prilika da se u domaćoj kinematrografiji ženama dodeli jedan ovakav lik. Zašto pisci slabo „kapiraju“ žene, kako je to vaša koleginica Danica Maksimović u jednom intervjuu rekla?

– Možda zato što su pisci češće muškarci. Otkriću vam malu triviju - Marko Popović je pisao ovaj scenario za ulogu muškarca, a onda je Iva Mitrović, koja je bila asistent na scenariju, upravo dala predlog da se obrne i vidimo da se ova priča dešava ženi. I tako se zapravo i desilo. Nisam sklona toj vrsti analiza. Prosto iz milion razloga ovaj svet na neki način jeste muški, ali nisam zbog troga nesrećna. Mislim da svako na sebi svojstven način može da pronađe svoje mesto u njemu i da mrsi konce ako poželi da bude taj koji treba to da radi. Ja za sebe smatram da to radim onoliko koliko mi trenutno prija i koliko želim. Ispostavilo se, igrom slučaja, da se, iako je ovaj scenario pisan davno, a film snimljen na jesen 2019, baš sada govori o nasilju nad ženama. Kako god bilo i da nije bilo aktuelnosti i nasilja koje su pretrpele moje koleginice, mislim da je tema o nasilju nad ženama uvek aktuelna i, nažalost, mislim da će biti uvek aktuelna. Nismo je mi izmislili, a značajno je da se o njoj govori. Jako je važno da osobe kojima se ovako nešto dešava shvate da nisu one krive. Jedna od stvari koje sam naučila radeći na „slučaju“ Ane Kolar, je da žrtva misli da je nečim zaslužila nečije nasilno ponašanje, da je ona izazvala to. Žena će često razmišljati o tome da li sam ga pogledala pogrešno, rekla pogrešnu reč, dala neki znak, obukla kratku suknju, imala dekolte, ili popila piće više... Ali, ništa od toga nisu znakovi bilo kome da ima pravo da fizički, seksualno ili bilo kako nekoga uznemirava. „Ne“ je „ne“, a kako se Ana sa tim izborila pogledajte u filmu.

Je l' onda poruka pobeda je „jedini izlaz“?

 – Zapravo, istina je „jedini izlaz“ i neodustajanje, bez obzira na to koliko nam to nije komforna zona i koliko je najteže kopati po sebi. To je sigurno put. Ne možete da promenite ovog koji je preko puta, to nije u našoj moći. On mora sam da to želi, ali možemo da menjamo sebe i tako radeći na sebi zapravo pomažemo i svetu okolo.

Doživeli ste ovacije na beogradskoj premijeri filma, večeras prošetali crvenim tepihom u Novom Sadu. Koliko vam je sve ovo nedostajalo?

– Ne znam šta se desi u glavi, to svi iščekujemo, ne samo sad u doba korone, nego generalno, a onda kad dođe taj momenat, ne oblači nam se svečano ili nam se radi nešto drugo (smeh). U principu, glumac se najčešće raduje tom kreativnom procesu i mene to uvek uzbudi više od ovoga, ali definitivno, pretpostavljam zbog ovolikog čekanja i odlaganja zadovoljstva zbog odlaganja premijere filma „Jedini izlaz“, kad je to sinoć eksplodiralo stvarno sam osetila ljubav koja me je zaplahnula sa svih strana. Što od ljudi koje sam prvi put videla, što od mojih najdražih i bilo je nekako specifično.

  Što smo vas toliko dugo čekali u glavnoj ulozi na velikom platnu?

– Tako je trebalo, verovatno! Nemam nikakav problem sa tim. Generalno sam iz dosadašnjeg iskustva shvatila da se stvarno ispostavi ona: „Ko zna zašto je to dobro“. Dočeka te tvoja prilika tamo gde treba!

Vladimir Bijelić

foto: Aleksandar Živaljević