ИНТЕРВЈУ Анђелка Прпић: Истина је једини излаз

Својом харизмом, спонтаном духовитошћу и неоспорним талентом, стекла је статус младе краљице комедије и стала раме уз раме са врсним колегиницама старијих генерација. Постала је озбиљна глумачка звезда, а због талента је неретко ангажују и као ТВ водитељку. До сада смо је углавном гледали у хумористичким пројектима, а од пре неколико дана гледаоци у биоскопским салама широм земље имају прилику да је упознају у потпуно новом светлу.

У филму „Једини излаз“, који је после дужег одлагања премијерно приказан, Анђелка игра Ану Колар која, шест година након што јој је муж страдао у пожару, добија информације које доводе у питање све што је до тада знала о трагедији, али и о породици. Убрзо се суочава са мрежом лажи, уцена и убистава и мрачним тајнама из своје прошлости. У биоскопу „Арена Синеплекс“ популарна глумица је на новосадској премијери у интервјуу за Дневников ТВ магазин испричала како се снашла у потпуно другачијем жанру, али и колико јој је значила прилика да свој таленат у овом филму прикаже у пуном сјају.

Последњи пут када смо разговарали рекли сте ми да када имате усуд да будете духовити то уме да буде захтевно и оптерећујуће. А кад имате усуд да будете духовити, па вам доделе једну потпуно другачију улогу у другом жанру, је л' онда притисак још већи?

– Искључиво од новинара (смех), јер онда крену питања: „Откуд то“? „Реците нам како је то ви када сте углавном смешни, а сад ођедном нисте (смех)“. То је страшно леп задатак за глумца и некако је мотивишуће јер имате потребу да се докажете. Али не да се докажете стриктно публици, јер нема публици шта да се доказује, они су просто лакмус папир. Или јесте или није - или је истинито, аутентично и постоји или нисте успели у свом задатку па идете даље. Мени био изазов да себе опробам у овоме и да пробам да у себи пронађем макар делић тих емоција које изазивају такве трауме, какве је Ана Колар, главна јунакиња филма коју тумачим, доживела. И, скромно ћу рећи, мислим да сам била на трагу (смех).

А како се проналазе те најдубље емоциј? Ипак је ово темељан психолошки приказ једне личности. Како сте ви у томе успели будући да се нисте раније сусретали са сличним улогама?

– Нисам ништа препуштала случају и чекала да ме у изградњи лика нанесе тренутак и инспирација, јер је ствар врло озбиљна и комплексна, као што сте и рекли. Имала сам и велику одговорност зато што ми је редитељ поверио улогу управо, како ми глумци то кажемо, из контре, неочекивано. Мислим да није имао баш пуно подршке међу својим саветодавцима кад је рекао да ову улогу треба да игра Анђелка (смех). Припремала сам се студиозно пошто је Ана неко ко се бори са пострауматским поремећајем, односно синдромом, као и са дисфункционалном амнезијом и са огромним траумама у својој примарној породици и касније. Онда је то био посао за стручњаке. Имала сам срећу да сарађујем са два дивна клиничка психијатра који су ми објашњавали до детаља шта то заправо значи и шта се физички дешава у мозгу и организму особе која доживи и преживи све што је Ана искусила и на који начин се то после отелотворује. И, управо то је било и најтеже, јер у улози није било напада, испада или нечега што би било лако одглумити и представити. То је константно и у свакој секунди њене среће, туге, нерасположења, беса, љутње и равнодушности требало да ври, а никада да не прокључа. Тако да је било захтевно, али срећа је да имате овако велики задатак и да га урадите.

Последњих некоко месеци снимате ситком „Радио Милева“. Какву ћемо ми то серију гледати од марта на РТС-у?

– Гледаћете много смешну, занимљиву серију, са сјајном глумачком екипом. Ја сад већ досадна, па као „трла баба лан“, увек причам исто (смех). Али стварно тако и јесте, кад су ме позвали за улогу у тој серији ја сам питала: „Хоћу ли ја бити још и плаћена да играм са свим тим глумцима“. (смех). Ту је Олга Одановић, Никола Којо, Марко Гверо, Бојан Димитријевић, Дара Џокић, Светозар Цветковић и још пуно дивних колега. То је комедија како ситуације, тако и карактера, који су, могу да кажем, мало појачани, а то је глумцима увек забавно. Дешава се да буквално не могу да изговорим то што треба да би се кадар купио од смеха, али то је лепота овог посла. Некад вас Бог тако погледа па имате такву прилику.

Имали сте срећу, рекао бих, да вам у овом филму буде додељена и улога једне снажне жене која из позиције оне која трпи насиље постаје победник. Ретка је, чини се, прилика да се у домаћој кинематрографији женама додели један овакав лик. Зашто писци слабо „капирају“ жене, како је то ваша колегиница Даница Максимовић у једном интервјуу рекла?

– Можда зато што су писци чешће мушкарци. Открићу вам малу тривију - Марко Поповић је писао овај сценарио за улогу мушкарца, а онда је Ива Митровић, која је била асистент на сценарију, управо дала предлог да се обрне и видимо да се ова прича дешава жени. И тако се заправо и десило. Нисам склона тој врсти анализа. Просто из милион разлога овај свет на неки начин јесте мушки, али нисам због трога несрећна. Мислим да свако на себи својствен начин може да пронађе своје место у њему и да мрси конце ако пожели да буде тај који треба то да ради. Ја за себе сматрам да то радим онолико колико ми тренутно прија и колико желим. Испоставило се, игром случаја, да се, иако је овај сценарио писан давно, а филм снимљен на јесен 2019, баш сада говори о насиљу над женама. Како год било и да није било актуелности и насиља које су претрпеле моје колегинице, мислим да је тема о насиљу над женама увек актуелна и, нажалост, мислим да ће бити увек актуелна. Нисмо је ми измислили, а значајно је да се о њој говори. Јако је важно да особе којима се овако нешто дешава схвате да нису оне криве. Једна од ствари које сам научила радећи на „случају“ Ане Колар, је да жртва мисли да је нечим заслужила нечије насилно понашање, да је она изазвала то. Жена ће често размишљати о томе да ли сам га погледала погрешно, рекла погрешну реч, дала неки знак, обукла кратку сукњу, имала деколте, или попила пиће више... Али, ништа од тога нису знакови било коме да има право да физички, сексуално или било како некога узнемирава. „Не“ је „не“, а како се Ана са тим изборила погледајте у филму.

Је л' онда порука победа је „једини излаз“?

 – Заправо, истина је „једини излаз“ и неодустајање, без обзира на то колико нам то није комфорна зона и колико је најтеже копати по себи. То је сигурно пут. Не можете да промените овог који је преко пута, то није у нашој моћи. Он мора сам да то жели, али можемо да мењамо себе и тако радећи на себи заправо помажемо и свету около.

Доживели сте овације на београдској премијери филма, вечерас прошетали црвеним тепихом у Новом Саду. Колико вам је све ово недостајало?

– Не знам шта се деси у глави, то сви ишчекујемо, не само сад у доба короне, него генерално, а онда кад дође тај моменат, не облачи нам се свечано или нам се ради нешто друго (смех). У принципу, глумац се најчешће радује том креативном процесу и мене то увек узбуди више од овога, али дефинитивно, претпостављам због оволиког чекања и одлагања задовољства због одлагања премијере филма „Једини излаз“, кад је то синоћ експлодирало стварно сам осетила љубав која ме је заплахнула са свих страна. Што од људи које сам први пут видела, што од мојих најдражих и било је некако специфично.

  Што смо вас толико дуго чекали у главној улози на великом платну?

– Тако је требало, вероватно! Немам никакав проблем са тим. Генерално сам из досадашњег искуства схватила да се стварно испостави она: „Ко зна зашто је то добро“. Дочека те твоја прилика тамо где треба!

Владимир Бијелић

фото: Александар Живаљевић