FILM „48 SATI I JEDAN MINUT” INSPIRISAN SUDBINOM TIJANE JURIĆ 60 sekundi između života i smrti

Inspirisan sudbinom Tijane Jurić, te velikom borbom nevladinog sektora da uvede sistem ranog uzbunjivanja Amber Alert, koji je kod nas nazvan „Pronađi me”, a podrazumeva plasiranje informacija o nestanku, najviše putem tradicionalnih medija, ali i preko društvenih mreža, led bilborda na železničkim stanicama, aerodromima, autobuskim stajalištima i drugim vidljivim mestima, spada u red društveno angažovanih projekata. Onaj jedan minut iz naslova, za koji može da vam se promeni ceo svet i da izgubite ono najdragocenije, simbolizuje i tračak nade da će dete biti spaseno.

Kako kaže Sanja Rajačić, poznatija kao Sonia Alexe, koja potpisuje režiju i scenario, ali glumi i glavnu rolu – majku koja, nakon nestanka ćerke Lene prolazi kroz agoniju koja se pretvara u košmar, gde je teško razaznati stvarnost od halucinacija, film je snimljen za 25 dana, ali je montaža trajala znatno duže kako bi za svakog glumca izabrali najbolje sekvence. U njima se pojavljuju mnoga poznata lica: u svojoj poslednjoj ulozi pokojni Marko Živić, koji glumi oca što deli sudbinu sa glavnom protagonistkinjom budući da i sam traga za svojom ćerkom, a potom Radivoje Raša Bukvić, Vanja Ejdus, Nataša Ninković, Vanja Milačić, Branka Pujić, Goran Jevtić i Klara Hrvanović, devojčica koju smo gledali u filmu „Leto kad sam naučila da letim”, dok Majkl Tijer tumači ulogu Leninog oca.  

– Svoju svrhu u životu pronašla sam u umetnosti, baveći se filmovima koji doprinose promeni društva. U momentu kada sam tražila inspiraciju, desio se slučaj Tijane Jurić, koji me je veoma potresao. Međutim, kao što vidite, to nije istinita priča jer se nisam usudila da radim nešto tako delikatno, pogotovo kao mlad umetnik – rekla je Sanja Rajačić, dodavši  da je Igor Jurić pogledao i odobrio film, što joj mnogo znači. – Prosto nisam mogla da verujem da postoji zakon o 48 sati čekanja, niti je većina nas bila svesna da je to na snazi. Želela sam da kroz umetnost potpomognem promeni tog zakona.

Glumica Marina Ćosić bila je, kaže, vrlo mlada kada je snimala svoje scene. Za šest i po godina, koliko je proteklo do premijere, i sama je postala majka, te danas svoju ćerku, iako ima samo tri godine, već uči kome sme verovati.

– Velika mi je čast što sam pozvana u ovu ekipu, ali pošto neko u filmu mora biti antagonista, igram nekoga ko je dete oteo. Spremanje uloge je bilo veoma teško jer sam morala da uđem u dubine koje nisam ni znala da mogu osvestiti, što je na mene uticalo mesecima posle snimanja. Zahvalna sam na tome i znam da ću uvek stati uz Sanju ili bilo koga ko kroz umetnost bude radio neki društveno angažovani projekat – dodala je Marina Ćosić.

Ružica Radović iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu osvrnula se na adekavatnu psihološku podršku u takvim prilikama, istakavši da su najvažniji razumevanje roditelja i validiranje njihovih emocija. Period neizvesnost, nemoć da utiču na ishod i ogroman strah u pomišljanju koje sve muke dete proživljava, što je majka i pokazala u filmu, duboka je trauma za celokupnu porodicu, ističe, napominjući da su posledice individualne, ali da je zajedničko traženje smisla i načina da što više pomognemo drugima, što Igor Jurić i jeste uradio.

Veoma važnu ulogu medija kada prenose osetljive sadržaje, poput otmica, trgovine ljudima, nasilja prema ženama, istakla je novinarka Milica Kravić Aksamit, dodavši da cilj ne treba da bude priča koja će nas šokirati, već osvetljavanje fenomena.

– Ne shvatajući ulogu saveznika, mediji se, nažalost, najmanje bave temom kako ovakve događaje preduprediti, pravim vrednostima, dobrim roditeljstvom, odnosima poverenja, osećanjima porodice koja prolazi kroz takve situacije, kome se obratiti za pomoć – kaže Milica Kravić Aksamit. – Kritičko mišljenje i medijska pismenost su kod nas na niskom nivou i potrebno je da se manje oslanjamo na dominantno  tabloidno novinarstvo.

Slađana Milačić