ФИЛМ „48 САТИ И ЈЕДАН МИНУТ” ИНСПИРИСАН СУДБИНОМ ТИЈАНЕ ЈУРИЋ 60 секунди између живота и смрти

Инспирисан судбином Тијане Јурић, те великом борбом невладиног сектора да уведе систем раног узбуњивања Амбер Алерт, који је код нас назван „Пронађи ме”, а подразумева пласирање информација о нестанку, највише путем традиционалних медија, али и преко друштвених мрежа, лед билборда на железничким станицама, аеродромима, аутобуским стајалиштима и другим видљивим местима, спада у ред друштвено ангажованих пројеката. Онај један минут из наслова, за који може да вам се промени цео свет и да изгубите оно најдрагоценије, симболизује и трачак наде да ће дете бити спасено.

Како каже Сања Рајачић, познатија као Сониа Alexe, која потписује режију и сценарио, али глуми и главну ролу – мајку која, након нестанка ћерке Лене пролази кроз агонију која се претвара у кошмар, где је тешко разазнати стварност од халуцинација, филм је снимљен за 25 дана, али је монтажа трајала знатно дуже како би за сваког глумца изабрали најбоље секвенце. У њима се појављују многа позната лица: у својој последњој улози покојни Марко Живић, који глуми оца што дели судбину са главном протагонисткињом будући да и сам трага за својом ћерком, а потом Радивоје Раша Буквић, Вања Ејдус, Наташа Нинковић, Вања Милачић, Бранка Пујић, Горан Јевтић и Клара Хрвановић, девојчица коју смо гледали у филму „Лето кад сам научила да летим”, док Мајкл Тијер тумачи улогу Лениног оца.  

– Своју сврху у животу пронашла сам у уметности, бавећи се филмовима који доприносе промени друштва. У моменту када сам тражила инспирацију, десио се случај Тијане Јурић, који ме је веома потресао. Међутим, као што видите, то није истинита прича јер се нисам усудила да радим нешто тако деликатно, поготово као млад уметник – рекла је Сања Рајачић, додавши  да је Игор Јурић погледао и одобрио филм, што јој много значи. – Просто нисам могла да верујем да постоји закон о 48 сати чекања, нити је већина нас била свесна да је то на снази. Желела сам да кроз уметност потпомогнем промени тог закона.

Глумица Марина Ћосић била је, каже, врло млада када је снимала своје сцене. За шест и по година, колико је протекло до премијере, и сама је постала мајка, те данас своју ћерку, иако има само три године, већ учи коме сме веровати.

– Велика ми је част што сам позвана у ову екипу, али пошто неко у филму мора бити антагониста, играм некога ко је дете отео. Спремање улоге је било веома тешко јер сам морала да уђем у дубине које нисам ни знала да могу освестити, што је на мене утицало месецима после снимања. Захвална сам на томе и знам да ћу увек стати уз Сању или било кога ко кроз уметност буде радио неки друштвено ангажовани пројекат – додала је Марина Ћосић.

Ружица Радовић из Центра за несталу и злостављану децу осврнула се на адекаватну психолошку подршку у таквим приликама, истакавши да су најважнији разумевање родитеља и валидирање њихових емоција. Период неизвесност, немоћ да утичу на исход и огроман страх у помишљању које све муке дете проживљава, што је мајка и показала у филму, дубока је траума за целокупну породицу, истиче, напомињући да су последице индивидуалне, али да је заједничко тражење смисла и начина да што више помогнемо другима, што Игор Јурић и јесте урадио.

Веома важну улогу медија када преносе осетљиве садржаје, попут отмица, трговине људима, насиља према женама, истакла је новинарка Милица Кравић Аксамит, додавши да циљ не треба да буде прича која ће нас шокирати, већ осветљавање феномена.

– Не схватајући улогу савезника, медији се, нажалост, најмање баве темом како овакве догађаје предупредити, правим вредностима, добрим родитељством, односима поверења, осећањима породице која пролази кроз такве ситуације, коме се обратити за помоћ – каже Милица Кравић Аксамит. – Критичко мишљење и медијска писменост су код нас на ниском нивоу и потребно је да се мање ослањамо на доминантно  таблоидно новинарство.

Слађана Милачић