Ubistvo Tijane Jurić promenilo srpsko društvo

 nestala u Bajmoku pri povratku kući, a u potragu se dala cela Srbija. Sve do 7. avgusta nije se znalo šta se toj petnaestogodišnjoj devojčici dogodilo i da li je živa, a onda je postalo jasno da je ona oteta, silovana i svirepo ubijena.

Nesrećnu devojčicu je u noći između 25. i 26. jula kod sportskog centra „Rata” u Bajmoku „golfom 3” udario mesar iz Surčina Dragan Đurić, a potom je uvukao u aubomobil i odvezao izvan sela. Nad povređenenom  Tijanom brutalno se iživljavao i na kraju je zadavio duksom. Telo je potom zakopao na napuštenoj deponiji kod naselja Aleksa Šantić.



Uhapšen je 7. avgusta na radnom mestu u mesari u Surčinu. Pao je na poligrafu i priznao zločin, a onda je odveo policajce do mesta gde je zakopao telo. Policajci koji su bili na mestu zločina zatečenu scenu pamtiće do kraja života, a niko od njih nije mogao zaustaviti suze zbog brutalno ubijene devojčice Tijane.



Za Tijanine roditelje protekle dve godine od tog monstruoznog čina vreme kao da je stalo. Oni još uvek traže način kako da se izbore s činjenicom da u kući nema više njene pesme, smeha i dobrote. I mnogi drugi u Subotici i okolini i danas pamte njen milozvučni glas na koji niko nije ostajao ravnodušan, a ovih dana kao da se u tom kraju sa svih strana čuje Tijanin poslednji snimak na kojem ona sa svojim prijateljima peva rusku pesmu „Rjabinuška”, od koje suze same teku. Njen otac Igor Jurić ističe da ga vređa samo pominjanje Tijaninog ubice jer bol za njegovim detom ništa ne može umanjiti niti je može vratiti. Fondacija koja nosi Tijanino ime, ističe otac, za godinu i po rada učinila je mnogo za srpsko društvo.



– Bilo je mnogo akcija: od donošenja „Tijaninog zakona”, nekoliko kampanja za podizanje svesti o bezbednosti dece, preventivnih projekata protiv nasilnika, pedofila, trgovaca ljudima, do podrške talentovanoj deci, kakva je i Tijana bila – kaže Jurić. – U narednom periodu borićemo se i za uvođenje kazne doživotne robije s teškim prinudnim radom. Podržavam državu u stavu da posle ubistva trogodišnjeg deteta u Vratarnici pooštri kaznenu politiku, ali smatram da to nije dovoljno. Uvođenje doživotne robije bi jednom za svagda isključili pojavu povratnika, nasilnici bi zauvek bili sklonjeni s ulice.



Surčinski kasapin tridesetšestogodišnji Dragan Đurić osuđen je na 40 godina robije. Zatvorske dane provodi u zatvoru „Nova skela” u Padinskoj Skeli, gde je doveden 28. oktobra prošle godine. Prvi mesec bio je u prijemnom odeljenju za procenu ličnosti i bio je sam u ćeliji. Posle toga je dobio „cimera”, ima pravo na posete i pakete, ali ga u zatvoru obilazi samo majka Makivija, i to jednom u tri meseca.



U Upravi za izvršenje krivičnih sankcija navode da Đurić ne pravi probleme i da se pridržava zatvorskog kućnog reda. Na raspolaganju su mu kablovska televizija, topla voda, tuš-kabina, a ima radni sto, dva ormana i dva kreveta, za sebe i cimera. Tokom dana ima pravo i na dvosatnu šetnju, ali za razliku od većine drugih osuđenika, nije zaposlen ni u jednoj od zatvorskih radionica. Đuriću je ostalo još 38 godina robije, što znači da bi na slobodu mogao izaći sa 74 godine života i nakon toga nastaviti da živi kao da nije na monstruozan način zauvek prekinuo jednu mladost, ubio anđela pred kojim je bila budućnost i koji nije još stigao ni da raširi svoja nevina krila.

LJ. Malešević