Dijalog s umetnikom Dejanom Atanackovićem na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Studenti Filozofskog fakulteta organizovali su proteklog četvrtka prvi u nizu susreta sa stvaraocima, kakvi će se ubuduće, jednom mesečno, odigravati u klubu „Filozof”.
Gost im je bio vizuelni umetnik i predavač Dejan Atanacković, koji je iznenadio književni svet, ali i samoga sebe, dobivši 2017. godine NIN-ovu nagradu za roman-prvenac „Luzitanija”. Sopstvenim prikazima i brojnim veštim pitanjima akademci su ovo delo, kao i naknadno objavljenu Atanackovićevu zbirku priča „Čovek bez jezika”, približili publici, produbivši razgovor o stvaranju, umetnosti i reči kao fenomenu mašte.
Budući da ne dolazi iz literarnog kruga, zbog čega se, kako kaže, još uvek privikava na odrednicu „pisac”, studente je intrigiralo koja su umetnička dela najviše uticala na njega kao književnika.
„Nisam ušao u književnost izučavajući je, tako da su moji susreti sa njom slučajni i arbitrarni“, rekao je Atanacković.
„„Čarobni breg” Tomasa Mana je za mene jedna od važnijih referenci. Često spominjem i Zebalda, s kojim sam pronašao bliskost u preplitanju fiktivnog i istorijskog, doživljenog i nedoživljenog, a tu je i Tomas Bernhard. Iz sveta vizuelnih umetnosti mogu pomenuti Kristijana Boltanskog, ali i čitav niz ličnosti koje su odgovorne za neke od konkretnih slika u romanu.“
Priča o beogradskoj duševnoj bolnici tokom Velikog rata i o formiranju utopijske države Luzitanije rodila se iz pratećeg teksta pisanog za jednu njegovu izložbu, ali je bila inspirisana i radionicama koje vodi sa studentima i psihijatrijskim pacijentima.
„Uporedo sa pokušajem da odgovorim na zahtev da učestvujem na izložbi posvećenoj Prvom svetskom ratu, počeo sam da predajem predmet Arhivi tela, koji sam sa dosta peripetija uspeo da uvedem na fakultet. Pošto se on bavi istorijom predstave ljudskog tela, nametnuo je temu drugosti i drugačijih u vrlo širokom smislu“, dodao je on, objasnivši da se u centru za kreativni rad i terapiju, gde pacijenti svojevoljno dolaze, zaintrigirani onim što studenti imaju da kažu, stvara platforma za dijalog, u okviru kojeg često nastaju ideje za saradnju.
Pročitavši odlomak iz pripovetke „U magli”, koji se pojavljuje u knjizi, saznali smo od autora da u tkivo romana nije uspeo da ulije lik pisca Petra Kočića, za kojeg se zna da se lečio i umro u beogradskoj mentalnoj bolnici za vreme okupacije, već je odlučio da ga samo nagovesti. Govoreći o usamljenosti, nestajanju, gubljenju, traganju, o neobičnim otkrićima za koja niko nije siguran da li su stvarna, Dejan Atanacković pokušao je da objasni šta za njega znači Luzitanija.
„Budući da je ona čitav niz pojmova koji se kao putujući toponimi prenose sa mesta na mesto, s vremena na vreme, doživljavam je kao svoju egzistenciju. Verujem da je to razumljivo svakom ko živi u ovom društvu, koje u svojoj nedefinisanoj osnovi zahteva da se njegove još uvek neupropašćene vrednosti izdvajaju i smeštaju u druge, zdravije kontekste. Ona je jedno stanje ludila, u kome živi današnji građanin, koji se jedino potpunom subverzijom može suprotstaviti osnovama vlasti koje upravljaju i koje ga, u krajnjoj liniji, i definišu kao ludaka“, kazao je.
U svom drugom delu opredelio se za kraću formu, u kojoj Atanackovićeva naracija ostaje jednostavna, ali odevena u začudnost. Kroz 26 priča susrećemo se sa Herkulom Poaroom koji slaže piliće na osnovu uzroka njihove smrti ili sa yangrizavom Euridikom koja prevrće očima i nervozno spušta roletne. Mnogi likovi nemaju ni potpuna imena, već su svedeni na kafkijanske inicijale. Pisac se suštinski poigrava sa činjenicama te na najneobičnije načine referira postojeće. On, primećuju studenti, ne traži toliko informisanog čitaoca koliko onog koji je spreman da se informiše, a kao primer navode zlatara Johana G., rodom iz Majnca, koji proizvodi ogledalca za pamćenje svetih relikvija, što upućuje na Gutenberga. Hronologija priča je vrlo raznovrsna, pa su neke od njih nastale pre decenije i više, a neke poslednje dve godine, što se preklapa sa pisanjem „Luzitanije”.
„Kada sam prolazio kroz izbor priča, tražeći zajedničku nit, ispostavilo se da se dobar deo njih tiče motiva nestajanja, koji se provlači kroz čitav moj rad, ne samo književni“, rekao je, potvrdivši da dijalog sa „Luzitanijom” postoji, kao što postoji i tema potrage za nečim, često nedokučivim.
„To je zagonetka koja se javlja na početku, kao ključ čitanja, ali tragalac nije samo čitalac već i protagonisti odnosno pisac, međutim, ako se ujedinimo u tome, možda imamo više šansi da to i nađemo.“
Tekst i foto: Slađana Milačić
