TVOJA REČ: Vladimir Filipović (26) – DJ Lock’d

Budući da je rođen u Londonu, u kom je živeo prvih pet godina, imao je priliku da odrasta okružen drugačijom kulturom od one koja je (tada bila) rasprostranjena na našim prostorima. To mu je u životu bila dobra osnova, a kasnije i zvezda vodilja do cilja da edukuje mlade u Srbiji o muzici koju najviše voli da sluša – rep i hip-hop. Tako je i sam mentorisao oko 30 ljudi koji su danas postali di-džejevi, a već šest meseci realizuje nesvakidašnji projekat kako bi publiku animirao i predstavio im pomenute žanrove u najboljem (i najjeftinijem) smislu. Tako će svi zainteresovani već 8. aprila moći da vide i čuju brojne di-džejeve u novosadskom „Gerila baru”, ali i da se upoznaju uživo sa svim onim o čemu smo ovog petka pričali sa DJ Lock’d-om.

Vladimir je, inače, završio gimnaziju „Isidora Sekulić”, a trenutno je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, gde ga samo jedan ispit deli od diplome i titule profesora. Kako je 15 godina trenirao fudbal (premda se ne stiče takav dojam na „prvu loptu”), sportsko usmerenje ima smisla, ali u životu ipak sebe vidi u svetu muzike i to prevashodno kao organizatora muzičkih događaja.

- Svi me pitaju što smo se vratili za Srbiju, a ja ne znam šta drugo da odgovorim osim da imamo papire, mentalitet i znamo jezik, tako da je najmanji problem da se vratimo ako tako odlučimo – kaže Vladimir, koji se di-džejingom bavi već sedam godina. - Di-džejing sam i „izvalio”, odnosno otkrio, tokom studiranja. S obzirom na to da sam se rodio u Londonu, uvek sam se osećao malo drugačije od svih ostalih, po pitanju toga šta me zanima od kulture, počevši od muzike, do kinematografije, odnosno svega što nas okružuje od umetnosti. U jednom trenutku sam shvatio da imam šta da pružim ljudima, ali i da pronađem nekoga ko ima sličnu perspektivu kao i ja, u smislu da nisam jedina osoba koja živi u Srbiji, a nije stopostotno odavde.

Kako izgleda biti di-džej u Srbiji?

- Rekao bih da sam trenutno zadovoljan lokalima u kojima radim, mada nije to stopostotno što bih radio. A meni je cilj da, što se tiče di-džejinga, puštam svoju muziku. Tako trenutno radim na raznim mestima, od Novog Sada, preko Beograda, Sofije, Londona, a i u Njujorku sam isto radio, živeo sam tamo šest meseci. Internacionalne gaže su nešto što me više privlači, ali u isto vreme postavljam sebi ono pitanje koje si mi i ti postavila, šta me drži u Srbiji. To je možda zato što sam shvatio da me nešto „tera” da ovde raširim ovo što radim, jer najlakše je otići napolje i samo krenuti raditi. Imam potrebu da širim kulturu.

Kako si zadovoljan uticajem koji stvaraš, širiš, kakve su povratne reakcije, kako ti se čini perspektiva, gde ćeš biti za pet godina? Svašta sam te sad pitala...

- Da, odakle krenuti... Zadovoljan sam jako kako trenutno ide priča, ne može to sve da se desi preko noći, ali mogu da kažem da radim uporedo dva posla, jer pored di-džejinga radim i organizaciju iventova i žurki, što bih želeo da radim i u narednih pet godina. Mislim da bih za pet godina voleo da rep i hip-hop podignem na festivalski nivo u Srbiji.

Svaka muzika sama po sebi ima neku poruku i smisao zbog kog je takva kakva je. Čemu rep i hip-hop mogu da nas nauče, na koji način da nas osveste?

- Volim u hip-hopu upravo to što se kroz tu muziku najviše iskazuje ono što misliš...

Bez pardona...

- Da, jeste, bez pardona, na najdirektniji način, bar u odnosu na druge žanrove, gde je poruka skrivenija. To je i jedan dobar element koji hip-hop čini unikatnim, što nema filter. Volim i cenim iskrenost, a toga uvek ima u hip-hopu.

Kako se razavijao hip-hop i da li možeš da predvidiš u kom pravcu će ići dalje?

- Nastao je ranih sedamdesetih godina i znam da je nastao iz regea, čuo sam tu priču. Nastao je u Njujorku, u Bronksu, a imenica je nastala na osnovu jedne žurke koja se prvo desila. Oni su na hip-hop žurkama vrteli gramofonske ploče, što fank, što rege, što disko. Zapravo, način na koji se ta žurka održavala je proizvelo hip-hop kao celokupnu kulturu, jer ima tu mnogo elemenata, osim muzike. Odnosno, možda je muzika završni faktor, produkt, a pre toga najbitniji elementi su bili di-džejing, MC (master of ceremony), brejkdenseri i grafiti. Brejkdenseri se zovu tako jer su di-džejevi miksali na brejk, odnosno koristili su samo po segment jedne pesme i onda prelazili na drugu... To je ono što je pokretalo ljude na đuskanje. Prvi put smo, dakle, imali hip-hop koji je okupljao Afroamerikance i onda kasnije, posle nekoliko godina, neko se setio da tu žurku snimi na gramofonsku ploču, a da MC pripremi svoju priču unapred i tad je izašla prva hip-hop pesma. Ono što sam ja primetio u celom tom mom studiranju hip-hopa, kad god je neko nešto novo smislio da uradi, svi ostali nisu to odobravali, nije im se svidelo. Svako hejtuje buduću generaciju, ali mislim da hip-hop mora da ide u direktnu proporciju s evolucijom tehnike i elektronike, tako da mislim da će se u tom smeru kretati, da na što lakši način omogući kreatoru da napravi ono što želi.

Koliko je onda taj kreator suštinski kreator?

- Jako dobro pitanje. Mislim da možemo da stavimo u istu prostoriju čoveka koji crta olovkom na papiru, kao i onog koji ima ajped i električnu olovku, i mislim da će obojica biti super artisti i da treba međusobno da se poštuju i primete umetnost.

Kakav je situacija kod nas, odnosno kakva je kod nas hip-hop i rep scena?

- Teško je opisati, zato što ne bih rekao da je toliko razvijena, pa da mogu da pričam mnogo o njoj. Ali, ’ajde da kažem da postoje dve strane: andergraund i mejnstrim, i po meni, mnogo ljudi ovu drugu naziva rep ili trep muzikom. Ljudi često, uz svo dužno poštovanje, smatraju da su artisti poput Vojaža i Nućija trep artisti, a ja mislim da su urbani balkan artisti. Svaka čast obojici, ali samo njih ne bih nazvao trepom, a veliki broj ljudi to ne razume. Srbija se tek razvija u tom smeru da shvata i kategorizuje muziku kako treba. Mi smo svi u jednom bazenu i samo uzimamo elemente iz drugih kultura za koje mislimo da su kul i onda ih nazovemo našom narodnom mejnstrim muzikom. Onda je neko izmislio da se to zove trep. Svaki artist zna šta radi, ali ljudi koji ih slušaju ne znaju šta je to što rade. A mislim da sam ja neko ko treba to da im pokaže, zato i radim sve ovo.

Kako danas živi jedan di-džej u Srbiji?

- Zavisi. Ako pričamo o meni, ja sam zadovoljan. Može da se živi od toga... To znači da radim tri do četiri puta nedeljno. Nekad se desi da bude jednom ili dvaput, a nekad i pet dana zaredom, sve zavisi. Nekad treba da iz Amsterdama sletim u Srbiju, uzmem stvari i odem u London, pa se vraćam da radim u Beograd, pa tek onda u Novi Sad. Tako da ako niste spremni za taj tip života, ne verujem da možete da živite od ovog posla, a da pritom plaćate račune i jedete.

Kada imaš sledeći nastup u Novom Sadu, pa da ljudi mogu da te čuju i vide?

- „BigDrip” žurka biće 8. aprila u „Gerila baru”. To je moj novi projekat koji sam krenuo da radim pre šest meseci i najbolje opisuje iza čega stojim u vezi sa muzikom i kulturom. Dolaze nam di-džejevi iz Bugarske, zapadne Evrope i naše okoline. Najviše mi je cilj da edukujem mlade kod nas. Naši mladi tako mogu da vide nešto što nije lokalno, a da ne treba da „plate” ruku i nogu za to.

L. Radlovački