ТВОЈА РЕЧ: Владимир Филиповић (26) – DJ Lock’d

Будући да је рођен у Лондону, у ком је живео првих пет година, имао је прилику да одраста окружен другачијом културом од оне која је (тада била) распрострањена на нашим просторима. То му је у животу била добра основа, а касније и звезда водиља до циља да едукује младе у Србији о музици коју највише воли да слуша – реп и хип-хоп. Тако је и сам менторисао око 30 људи који су данас постали ди-џејеви, а већ шест месеци реализује несвакидашњи пројекат како би публику анимирао и представио им поменуте жанрове у најбољем (и најјефтинијем) смислу. Тако ће сви заинтересовани већ 8. априла моћи да виде и чују бројне ди-џејеве у новосадском „Герила бару”, али и да се упознају уживо са свим оним о чему смо овог петка причали са DJ Лоцк’д-ом.

Владимир је, иначе, завршио гимназију „Исидора Секулић”, а тренутно је на Факултету спорта и физичког васпитања, где га само један испит дели од дипломе и титуле професора. Како је 15 година тренирао фудбал (премда се не стиче такав дојам на „прву лопту”), спортско усмерење има смисла, али у животу ипак себе види у свету музике и то превасходно као организатора музичких догађаја.

- Сви ме питају што смо се вратили за Србију, а ја не знам шта друго да одговорим осим да имамо папире, менталитет и знамо језик, тако да је најмањи проблем да се вратимо ако тако одлучимо – каже Владимир, који се ди-џејингом бави већ седам година. - Ди-џејинг сам и „извалио”, односно открио, током студирања. С обзиром на то да сам се родио у Лондону, увек сам се осећао мало другачије од свих осталих, по питању тога шта ме занима од културе, почевши од музике, до кинематографије, односно свега што нас окружује од уметности. У једном тренутку сам схватио да имам шта да пружим људима, али и да пронађем некога ко има сличну перспективу као и ја, у смислу да нисам једина особа која живи у Србији, а није стопостотно одавде.

Како изгледа бити ди-џеј у Србији?

- Рекао бих да сам тренутно задовољан локалима у којима радим, мада није то стопостотно што бих радио. А мени је циљ да, што се тиче ди-џејинга, пуштам своју музику. Тако тренутно радим на разним местима, од Новог Сада, преко Београда, Софије, Лондона, а и у Њујорку сам исто радио, живео сам тамо шест месеци. Интернационалне гаже су нешто што ме више привлачи, али у исто време постављам себи оно питање које си ми и ти поставила, шта ме држи у Србији. То је можда зато што сам схватио да ме нешто „тера” да овде раширим ово што радим, јер најлакше је отићи напоље и само кренути радити. Имам потребу да ширим културу.

Како си задовољан утицајем који ствараш, шириш, какве су повратне реакције, како ти се чини перспектива, где ћеш бити за пет година? Свашта сам те сад питала...

- Да, одакле кренути... Задовољан сам јако како тренутно иде прича, не може то све да се деси преко ноћи, али могу да кажем да радим упоредо два посла, јер поред ди-џејинга радим и организацију ивентова и журки, што бих желео да радим и у наредних пет година. Мислим да бих за пет година волео да реп и хип-хоп подигнем на фестивалски ниво у Србији.

Свака музика сама по себи има неку поруку и смисао због ког је таква каква је. Чему реп и хип-хоп могу да нас науче, на који начин да нас освесте?

- Волим у хип-хопу управо то што се кроз ту музику највише исказује оно што мислиш...

Без пардона...

- Да, јесте, без пардона, на најдиректнији начин, бар у односу на друге жанрове, где је порука скривенија. То је и један добар елемент који хип-хоп чини уникатним, што нема филтер. Волим и ценим искреност, а тога увек има у хип-хопу.

Како се разавијао хип-хоп и да ли можеш да предвидиш у ком правцу ће ићи даље?

- Настао је раних седамдесетих година и знам да је настао из регеа, чуо сам ту причу. Настао је у Њујорку, у Бронксу, а именица је настала на основу једне журке која се прво десила. Они су на хип-хоп журкама вртели грамофонске плоче, што фанк, што реге, што диско. Заправо, начин на који се та журка одржавала је произвело хип-хоп као целокупну културу, јер има ту много елемената, осим музике. Односно, можда је музика завршни фактор, продукт, а пре тога најбитнији елементи су били ди-џејинг, МЦ (мастер оф ceremony), брејкденсери и графити. Брејкденсери се зову тако јер су ди-џејеви миксали на брејк, односно користили су само по сегмент једне песме и онда прелазили на другу... То је оно што је покретало људе на ђускање. Први пут смо, дакле, имали хип-хоп који је окупљао Афроамериканце и онда касније, после неколико година, неко се сетио да ту журку сними на грамофонску плочу, а да МЦ припреми своју причу унапред и тад је изашла прва хип-хоп песма. Оно што сам ја приметио у целом том мом студирању хип-хопа, кад год је неко нешто ново смислио да уради, сви остали нису то одобравали, није им се свидело. Свако хејтује будућу генерацију, али мислим да хип-хоп мора да иде у директну пропорцију с еволуцијом технике и електронике, тако да мислим да ће се у том смеру кретати, да на што лакши начин омогући креатору да направи оно што жели.

Колико је онда тај креатор суштински креатор?

- Јако добро питање. Мислим да можемо да ставимо у исту просторију човека који црта оловком на папиру, као и оног који има ајпед и електричну оловку, и мислим да ће обојица бити супер артисти и да треба међусобно да се поштују и примете уметност.

Какав је ситуација код нас, односно каква је код нас хип-хоп и реп сцена?

- Тешко је описати, зато што не бих рекао да је толико развијена, па да могу да причам много о њој. Али, ’ајде да кажем да постоје две стране: андерграунд и мејнстрим, и по мени, много људи ову другу назива реп или треп музиком. Људи често, уз сво дужно поштовање, сматрају да су артисти попут Војажа и Нућија треп артисти, а ја мислим да су урбани балкан артисти. Свака част обојици, али само њих не бих назвао трепом, а велики број људи то не разуме. Србија се тек развија у том смеру да схвата и категоризује музику како треба. Ми смо сви у једном базену и само узимамо елементе из других култура за које мислимо да су кул и онда их назовемо нашом народном мејнстрим музиком. Онда је неко измислио да се то зове треп. Сваки артист зна шта ради, али људи који их слушају не знају шта је то што раде. А мислим да сам ја неко ко треба то да им покаже, зато и радим све ово.

Како данас живи један ди-џеј у Србији?

- Зависи. Ако причамо о мени, ја сам задовољан. Може да се живи од тога... То значи да радим три до четири пута недељно. Некад се деси да буде једном или двапут, а некад и пет дана заредом, све зависи. Некад треба да из Амстердама слетим у Србију, узмем ствари и одем у Лондон, па се враћам да радим у Београд, па тек онда у Нови Сад. Тако да ако нисте спремни за тај тип живота, не верујем да можете да живите од овог посла, а да притом плаћате рачуне и једете.

Када имаш следећи наступ у Новом Саду, па да људи могу да те чују и виде?

- „БигДрип” журка биће 8. априла у „Герила бару”. То је мој нови пројекат који сам кренуо да радим пре шест месеци и најбоље описује иза чега стојим у вези са музиком и културом. Долазе нам ди-џејеви из Бугарске, западне Европе и наше околине. Највише ми је циљ да едукујем младе код нас. Наши млади тако могу да виде нешто што није локално, а да не треба да „плате” руку и ногу за то.

Л. Радловачки