Tvoja reč: Milena Kulić (29), urednica časopisa KULT

Obrni-okreni, bez mnogo čega današnji čovek ne može da zamisli svoje bivstvovanje na Zemlji, ali kultura, iliti umetnost, uvek mora naći način da se izbori i opstane, najpre uz našu pomoć.

Kako bi upotpunile kulturnu ponudu na internetskom nebu, pre sedam godina su studentkinje Srpske književnosti odlučile da pokrenu onlajn časopis KULT kao prostor za izražavanje i informisanje o književnosti i svim njenim aspektima. S vremenom se on proširio i obuhvatio nove rubrike iz sveta umetnosti, o čemu, naravno, možete više saznati direktno na njihovom sajtu casopiskult.com.

O svemu navedenom ovog petka pričali smo sa Milenom Kulić, rodom iz Bačkog Dobrog Polja, jednom od osnivačica KULT-a, koja je trenutno na doktorskim studijama Srpske književnosti, završavajući disertaciju „Teorijsko-kritička misao Slobodana Selenića o pozorištu”.

– Iako sedam godina nije neki jubilej, mi ga obeležavamo kao zaista velik i bitan datum. Da je dete, sad bi krenulo u prvi razred, znaš. Naše dete, naš KULT. Kada smo bile druga-treća godina Srpske književnosti, iz potrebe da stvorimo prostor za našu reč, bez cenzurisanja, bez prepreka u proučavanju srpske književnosti, pokrenule smo časopis. Jer, ulavnom kada smo studenti, mi se bavimo srpskom književnošću, u mom slučaju to je bila pozorišna kritika, ali nažalost nemamo prostora da objavimo tekstove i napravimo prve korake u izučavanju srpske književnosti. Tako smo odlučile da ga napravimo same za sebe. To je počelo kao neka studentska ideja ili što bi moja mentorka rekla: „Ne zna dete šta je sto kila, uhvati pa nosi.” Veoma brzo je to prešlo granice studentske ideje, pa su za KULT pisali i profesori našeg fakulteta i profesori iz Beograda, Kragujevca, Niša... S vremenom smo osnovali niz drugih rubrika, pa su se uključili i umetnici, reditelji, glumci, fotografi i novinari iz mnogih oblasti i počeli da pišu za nas, tako da danas brojimo oko hiljadu saradnika. Objavili smo više od 2.500 tekstova i imali niz događaja, promocija, tako da smo ponosni na našu malu bazu koju čine mladi ljudi, spremni da se bave kulturom na izbiljan način. Eto, ukratko...

To vaše sedmogodišnje dete me asocira na nekog književnog Šeldona, treba da krene u prvi razred osnovne, a već je na pola studija...

– Ponosni smo što su mnogi danas nagrađivani pesnici, moje generacije ili malo stariji, svoje prve stihove objavili baš kod nas. Tako su i autori svoje prve eseje, naučne radove, objavili baš u KULT-u, a danas se ozbiljno bave naukom i pišu za časopise koji su mnogo više rangirani i imaju mnogo veći istorijsko-kulturni značaj od nas. Nekako želim da verujem da je KULT uticao tako da uz ljubav i bavljenje nečim iz ljubavi možemo da napredujemo.

To sve deluje kao vrlo hrabar potez. Jeste li mogli pomisliti da ćete imati ovakav spektar svega i svačega?

– Kada je mlad i kada radi nešto što voli, čovek uglavnom ima snove malo veće od stvarnosti. Sanjali smo nešto što tada nije bilo realno, a upravo sada se dešava. Dakle, s vremenom, kroz život, nama često odseku ta krila, ali mi smo tada verovali da vrlo lako možemo da trajemo i da imamo neki uticaj na bar malu grupu ljudi koja se okupila oko nas. Srećni smo što je ta grupa ljudi sada velika i što možemo da utičemo. Shvatamo da nije lako trajati, a da ne upadnemo u neku rupu.

Vaša tema je vrlo specifična i jasna vam je ciljna grupa, iako bi bilo poželjno da se svi zainteresuju za ono što radite, ali bez obzira na to, i pre sedam godina je manje-više ko je hteo mogao da pokrene neki portal. Koliko je u tom smislu bilo izazovno probiti se i stići do ciljne grupe? Koliko sam shvatila, vi ste imali tu prednost da su vas od starta podržali profesori i time vam dali kredibilitet, stajali su uz vas. Ali svejedno, kako je izgledalo to probijanje?

– Tako je, imali smo od početka podršku nekih profesora, iako nikada nismo bili pod krovom institucije Filozofskog fakulteta. To je bio individualan proces koji je započeo s idejom da stvorimo časopis kao nešto što će trajati. Društvene mreže su nam mnogo pomogle u tome i to je jedna od prednosti elektronskih medija. Dakle, naš časopis i sada čita 3.000 ljudi dnevno, a to u štampanoj formi ne bismo mogli da postignemo. Prihvatili smo sve prednosti našeg vremena i svega onoga što naše generacije donose. Čovek treba da se zainteresuje za sve dobro što društvene mreže mogu da donesu... Shvatili smo da ćemo, ako budemo štampali naš časopis, imati maksimalno 300 primeraka.

Tih godina je nastajalo dosta portala na slične teme. Šta je sve podrazumevalo taj proces probijanja? Kad bi sad neko hteo da pokrene neku svoju priču, šta bi mu savetovala?

– Da izgradi jedan lep i prijateljski odnos sa svojim saradnicima, sa svima koji pišu za časopis, jer to je nešto o čemu zaista vodimo računa od samog početka. Jer, ljudi koji prihvate KULT kao nešto svoje uvek se vraćaju. I posle sedam godina, naši prvi saradnici i danas su tu i govoriće na našem rođendanu.

Vama je to kao porodica...

– Tako je!

I imate ljude koji vole da rade to što rade, samim tim se i trude...

– Upravo tako, samim tim žele da budu deo nečega što je i njihovo. I pokušavamo da skrenemo pažnju na to da nam je svaki saradnik važan. Veoma je važno i to što od samog početka ima dosta portala koje bi neki smatrali našom konkurencijom, ali mi smo čak i sa njima pokušavali da zajedno radimo na polju kulture. Kad se radi tako, iskreno, bez kalkulisanja ko je bolji ili ima više pregleda, onda je lako trajati. Mi jesmo pravili i neke male pauze, jer inače svakodnevno objavljujemo tekstove, pa se desi da dvadesetak dana, usled nekih obaveza, ne objavimo ništa, ali to nije bila smetnja za naše čitaoce. I to je ono što je važno. Nije lako trajati, ali je najlepša stvar, jer kroz to trajanje i to iskustvo možemo da vidimo gde smo. Tako se gradi neka vrsta autoriteta u tom svetu.

Spomenula si koliko vas ljudi na dnevnom nivou čita, ali me zanima i koliko je mladih među njima, kao i šta najviše vole da čitaju.

– Najveći procenat naših saradnika i čitalaca su mladi ljudi. Ako govorimo o svetu književnosti, tu je rubrika „CarteDiem”, gde objavljujemo esejistiku i prikaze, i to je nešto što je veoma interesantno, posebno studentima društveno-humanističkih nauka koji čitaju i prate tokove savremene književnosti i žele da daju neki svoj sud o tome. Dakle, to je jedna od možda najpopularnijih rubrika kod nas.

Svi vole da budu kritičari...

– Ili svi vole da pokušaju, pa da vide gde se nalaze u tom svetu. Imamo rubriku koja je posvećena filmu „Objektiv” i meni omiljenu „Teatromaniju”, mada to ne bi trebalo da kažem, koja je posvećena pozorištu i pozorišnoj kritici, zatim rubrike gde objavljujemo intervjue, pa „Ritam” koja prati muzičke tokove... Više puta smo se iznenadili zašto je neka tema propraćena više od očekivanog. Ali mislim da, kada je u pitanju dobar tekst, naiđe na dobre reakcije. Kad si me pitala o generacijama, imamo rubriku „Gimnazijum”. To je možda najmlađa rubrika, gde objavljujemo radove srednjoškolaca, uglavnom završnih godina gimnazija, poput esejističkih radova i priča, i veoma se obradujemo kad vidimo baš mlade ljude koji se bave time.

To sve ohrabruje jer se čini da mladi grade svet u kom će biti mesta i za kulturu.

– Da, da, tako je. Slažem se.

Kako ćete obeležiti rođendan?

– Proslavićemo ga u knjižari „Zenit” (Njegoševa 24), 4. aprila od 19 časova. Tu će govoriti prijatelji KULT-a Marijana Jelisavčić, Jelena Marićević Balać, Mladen Milosavljević i Miroslav Aleksić, a program će voditi Vesna Farkaš. I ja ću govoriti! Pozivam sve da dođu i proslave s nama rođendan.

Lea Radlovački