Tvoja reč - Sanja Gojević (25): Nasilje nije sastavni deo ljubavi

Nekad nas ono podstakne da idemo u poznatu krajnost, a nekad da odstupimo od svega što smo naučili, a zbog čega svesno biramo suprotan pravac, smatrajući da je „na toj strani” rešenje. Sanja Gojević (25) je odrasla u Srpskoj Crnji, u okruženju koje je patrijarhalno; premda u porodici nije imala rigorozno vaspitanje, učena je da su određene uloge namenjene samo ženama. Godinama kasnije, ne osećajući se dobro u svojoj koži, Sanja je rešila da uzme stvar u svoje ruke, da razazna nelagodnosti koje ima i da nauči kako da ih reši. Psihoterapija joj je umnogome pomogla u tome, te je podstakla na aktivizam u novosadskoj organizaciji „Irida”, gde se ističe kroz kreativno pisanje o problemima u žensko-muškim odnosima, pokazujući šta sve nasilje podrazumeva, kako da ga prepoznaju, ali i da se izbore sa njim. Osim svega navedenog, Sanja trenutno završava master studije Komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a deo je i „NjeBalkans” priče, gde je izabrana za mladu evropsku ambasadorku.

Šta te je privuklo književnosti, osim to što dolaziš iz rodnog mesta Đure Jakšića?

– Oduvek pišem, zaista. Sećam se, u prvom osnovne smo imali veronauku i kada nas je veroučiteljica pitala šta bismo želeli da budemo kad odrastemo, ja sam nacrtala knjigu i napisala pesnikinja. Uvek su me privlačile knjige. Prvo sam pisala poeziju, uglavom ljubavnu, al’ sam imala to uverenje da je previše „girly”, pa me je bilo malo i sramota da čitam, ali onda sam shvatila da mogu da spojim svoj talenat za pisanje i feminizam, kao i svoja iskustva, i da tako pomažem devojkama da reše neke stvari.

Da li i sad imaš takav odnos prema svojim ranijim radovima, da su previše „girly”?

– Pa ne, ali jesu „kriny”... Uvek kad prođe nekoliko godina, ono staro nije baš toliko dobro. Ali, sad imam zdraviji odnos sa tim i više sam ponosna na sebe u svakoj fazi nego što sam bila ranije.

Otkrij nam kako si došla do toga! Naravno, ako ti je u redu da pričaš o tome...

– Psihoterapijom. Mislim da je bitno da pričamo o tome. Bila sam anksiozna, išla sam na terapiju, to mi je dosta pomoglo da se otvorim i onda sam kasnije, na trećoj godini fakulteta, krenula na kreativno pisanje, na radionicu „Once Upon A Youth” u organizaciji Centra za omladinski rad. I bilo mi je izazovno kad smo sedeli svaki dan u krugu i morali da kažemo bilo šta pakleno i teško, ali krenula sam da probijam barijere. Onda sam se pridužila „Iridi”, tako da je svaka aktivnost bila novo postignuće. Aktivizam mi je dosta pomogao u tome da se otvorim, a najviše učešće u „Iridi”.

Otkud to usmeravanje ka feminizmu? Jeste to nešto o čemu se intenzivno priča proteklih godina, ali ti dolaziš iz sredine u kojoj odrastanje nije bilo usmereno ka tome da su žene sposobne da menjaju svet i da drže stvari u svojim rukama...

– Baš zbog toga jer je sredina iz koje dolazim i to patrijarhalno okruženje veliki faktor, to što sam i ja odgajana na određeni način, ne preterano patrijarhalno, ali sam bila usmerena na tu neku rodnu ulogu: jednu životnu ljubav, seksualno obrazovanje ne postoji i tako dalje. Onda sam počela da uviđam da se ne osećam dobro u svojoj koži, da nešto nije okej, a da ne znam šta. Nekako sam verovala u sve to, da ima jedan put i da je to to, i tada sam krenula na terapiju, počela sam da se otvaram. Baš sam na radionici kreativnog pisanja upoznala Velimira iz „Iride”, on je tu delio plakate sa SOS kontaktima podrške žrtvama nasilja u pandemijskim uslovima i odmah sam osetila da treba da se prijavim, pa sam tako i počela da volontiram.

Na koji način se boriš da se pravi glas, prave vrednosti i prave stvari čuju, uvažavaju i vrednuju?

– Prvenstveno kreativnim pisanjem. Imali smo blog o rodno zasnovanom nasilju koji je pretežni bio preko „Iride”, to je bilo psihološko nasilje u vezama, odnosno nefizičko, i tu smo, kroz kratke priče koje su bile u formi skečeva, ukazivale na to šta sve takvo nasilje predstavlja, jer je ono često suptilno i ne može da se prepozna, ni da nam se dešava, niti da mi radimo tako nešto. A sada ovo što je moje, to je na mom blogu „Sanći stories” i tu pričam više o muško-ženskim odnosima, a provlači se i nasilje koje mi vršimo jedni nad drugima, ali i nad sobom. Mislim da radim na promenama tako što pričam o seksulanom oslobađanju žena, pričam o problemu pristanka, o tim našim odnosima u koje ulazimo iz nekih šablona koje smo pokupili u detinjstvu, odnosno kako projektujemo određene uloge jedni na druge. Nemamo seksualno obrazovanje, devojkama je ono samo „nemoj”, a momcima je to da promene što više partnerki i onda oni seksualno obrazovanje stiču najviše iz porno-filmova... Pa, jeste, a pitanje pristanka je najbitnije, zato što oni o seksu uče da žensko „ne” znači „ubedi me”, da žene vole da budu degradirane u odnosima... Takve stvari očekuju od partnerki, a devojke nisu podržane da spoznaju sebe u smeru da ne treba da udovolje muškarcu, da treba da uspostave jasne granice, i mislim da je to veliki problem. Tako da, eto, tu sam se najviše pronašla.

I kakve su reakcije? Naročito što ti ciljna grupa nisu samo devojke, već i momci.

– Zapravo, očekivala sam dosta burnije reakcije. Devojke mi baš često pišu kako se saosećaju, kako su osetile svaki momenat toga što sam napisala. I ranije u rubrici „I ovo je nasilje” pisale su mi devojke kako su prepoznale neke oblike nasilja da im se dešavaju, a nisu znale kako da ih imenuju, znale su samo da se ne osećaju dobro.

Možeš li da navedeš neki konkretan primer?

– Na primer, preterana ljubomora ili kad partner, može i partnerka, u izlasku bira kako ćeš da se obučeš, kad posmatra u koga gledaš, ako se ti okreneš drugaricama da igraš s njima, on je odmah u katastrofalnom raspoloženju. U svakom slučaju, kad moraš da hodaš kao po jajima u vezi. To je sve nasilje, a mi smo učeni da je to ljubav, da je sastavni deo ljubavi, a nije. Devojkama to jako znači i tera me da idem dalje. Jer, nekad i ja imam neke strahove i nesigurnosti zbog osude, ali znam zašto moram da nastavim.

Koja je najvažnija prepreka koju treba savladati da bismo došli do tog nivoa svesti – ej, ja imam pravo da kažem ne, imam pravo da nešto želim ili ne želim? Nebitno da li je muško ili žensko u pitanju...

– Mislim da je bitno prvo da shvatimo šta nam se dešavalo i kako smo odrastali, da vidimo odakle potiču naša uverenja i da onda krenemo da ih odučavamo polako. To je proces, potrebna je podrška, nekome terapijska, a nekome su dovoljni i prijatelji, porodica. Ono što je najbitnije jeste da krenemo da upoznajemo sebe. Bitno je dosta sedeti sam sa sobom, pisati i meditirati, štagod kome odgovara, i shvatati šta stvarno želimo, a šta ne.

Postoje li neki primeri dobre prakse iz sveta?

– Rekla bih da je Španija u poslednje vreme posebno popularna. Recimo, nedavno su odobrili izostanak sa posla zbog bolnih menstruacija, smanjen je PDV na uloške... Nije to nešto o čemu mi sad pričamo, ali jeste razumevanje i veliki je pomak ka ravnopravnosti.

Budući da si radila kao konobarica, verujem da si se svega nagledala, ali i doživela...

– To je dosta doprinelo tome da pričam o tim stvarima. Uvek se vraćam na taj problem seksualnosti i pristanka, ali koliko smo mi posmatrane kao objekti u svim sferama, a pogotovo kad dođeš u kafić, to je stvarno poražavajuće. Čak i kad znaš da nije ništa do tebe, osetiš se poniženo, loše, kao objekat u dosta situacija.

Poslednjih godina se dosta priča o postizanju ravnopravnosti u jeziku. Da li bi stvaranje rodno senzitivnog jezika rešilo suštinski problem u međuljudskim odnosima?

– Mislim da ne bi, ali jeste značajno korišćenje rodno senzitivnog jezika, mada nisam sigurna da bi mnogo razlike napravilo. Mislim da su potrebnije sistemske promene da bi se radilo na rešavanju toga, nego što je samo jezik. Svakako se zalažem za rodno senzitivni jezik, iako je i meni teško da „prelomim” neke reči, ali mislim da ima smisla, naročito što se u našem jeziku imenice i menjaju po rodovima. Mislim da nije primarna stvar, ali jeste bitna.

Lea Radlovački