Tvoja reč: Mia Četnik (27), doktorantkinja reproduktivne fiziologije

Takođe, za sve one do 45. godina ovaj proces je besplatan, pa se tako oko 8.000 parova godišnje odluči za proceduru. Naravno, taj broj je u praksi veći, jer ima i onih koji sami finansiraju vantelesnu oplodnju. A kad je reč o uspešnosti ovakvog poduhvata, on je oko 30 odsto, s tim što taj procenat opada što je žena starija.

O svemu navedenom pričali smo sa Miom Četnik (27) iz Inđije, koja je svoje školovanje usmerila na molekularnu biologiju i embriologiju, izučavajući koliko nekvalitetan život, odnosno poremećeno spavanje i loše aktivnosti utiču na plodnost ljudi. Naša ovonedeljna sagovornica trenutno je na doktorskim studijama reproduktivne fiziologije.

– Smatra se da je jedan od faktora infertiliteta naš neredovni način života, nespavanje, rad u noćnim smenama, to što ne ležemo na vreme, ne ustajemo na vreme, gledaju se serije, igraju se igrice, a to se sve pogotovo odražava na muškarce – kaže Mia, ističući da smo novim načinom života poremetili naš biološki ritam koji funkcioniše na 24 sata.

Šta kaže statistika – koliki loš način života utiče na (ne)plodnost?

– To i mi pokušavamo da istražimo. U principu, smatra se da svaki peti par ima problem sa začećem, a da nerazjašnjeni uzroci čine oko deset procenata. Recimo, sve bude u redu što se tiče ginekološke strane, u redu bude i spermogram, doktor ne vidi nikakav specijalan problem, što se zove idiopatski infertilitet, a ipak ne dođe do začeća. Zapravo, dosta su zanimljivi podaci, zato što spermogram kod muškaraca, kod kojih postoji poremećaj, jeste u redu, ali ne dolazi do oplodnje jajne ćelije. Tako da se smatra da je problem u tom kontaktu između spermatozoida i jajne ćelije. Kod nas na poslu se nekad i desi da žena dobije zrele ćelije, ali se ne oplodi, a nema očiglednih razloga za takav ishod.

Statistički gledano, ko više pati od neplodnosti, žene ili muškarci?

– Ranije se smatralo da su žene glavni uzrok, ali danas se zna da su to i muškarci u jednakom procentu. Čak se smatra da će muškarci biti u gorem problemu, jer je kod njih porast mnogo brži.

Spomenula si i starenje. Da otklonimo i tu predrasudu da samo ženama prolazi voz...

– Tako je. Ženama posle 35. godine naglo krene da opada kvalitet jajnih ćelija, a kod muškaraca se sa spermatozoidima isto dešava posle 40. godine. Naravno, oni su u manjem problemu, više su zaštićeni jer imaju više spermatozoida, a žene imaju po jednu ćeliju.

Ti radiš u bolnici za vantelesnu oplodnju. Koliko su ljudi zainteresovani za takvu proceduru i kako ona izgleda?

– Jako su zainteresovani, nažalost, jer je sve više parova koji su u problemu i koji ne mogu prirodnim putem da dobiju decu. Ono što je dobro kod nas u državi, plaćen je neograničen broj pokušaja za parove do 45. godine starosti. Postoje određene smernice, ali većina parova može preko države da uđe u proces vantelesne oplodnje. Ima ih zaista mnogo.

Imaš li neki podatak na godišnjem nivou?

– Mi znamo broj otprilike i svake godine je sve veći. Prijave kreću u januaru. Da kažem otprilike, oko hiljadu parova u jednoj bolnici. Neki imaju više, neki manje... I to samo preko Nacionalnog programa, a ima i parova koji sve sami finansiraju. Imamo u Srbiji oko 20 bolnica u kojima može da se uradi vantelesna oplodnja.

I koji je postotak uspešnih?

– U svetu, a i kod nas, uspešnost je oko 30 odsto, ako gledamo živorođeno dete. S tim što su godine prepreka. Žene koje su mlađe imaju bolje statističke podatke od starijih, naročito kad je reč o ženama koje imaju više od 40 godina, tu su procenti jednocifreni.

Kad je reč o vantelesnoj oplodnji, dešava se da bude blizanaca, trojki...

– Dešava se. Žena se prvo stimuliše, što je individualno, ali dobija određene lekove i ima veći broj ćelija. Ukoliko je starija žena, mogu da joj se vrate tri embriona, retko je da se sva tri imlantiraju, ali se dešava. A to se radi kako bi se povećala uspešnost. Nekad se i neki embrion podeli, pa tako nastanu blizanci.

Pretpostavljam da, kad je proces na dobrom putu i kad je oplodnja uspešna, to parovima daje novu nadu. Svedoci smo da se neki i razilaze jer ne mogu da imaju decu...

– Jeste, to je dodatni problem. Veliki je stres, pritisak na taj par i stvarno je to velika stvar za one koji opstanu kroz tako nešto.

Šta je sve neophodno uraditi da bi došlo do trudnoće i da bi se ona dobro iznela? Bar ono što je do nas samih...

– Najviše utiče način života, a naročito je potrebno da izbacimo plastiku iz života, da ne jedemo iz takvih posuda, da ne grejemo hranu u njima... Voditi neki normalan život sa dovoljno spavanja, znam da je stres nemoguće izbaciti, ali treba naći izlaz kako bismo bili smereniji. Naravno, neophodni su i pregledi na vreme. Znam da je ružno reći „krenite na vreme”, ali ukoliko par godinu dana pokušava i dalje nije došlo do trudnoće, treba da se jave lekaru. A ukoliko je žena starija od 35 godina, već posle šest meseci treba da se jave.

Koliko su generalno ljudi, naročito mladi, osvešćeni da treba da vode računa o reproduktivnom zdravlju, bez obzira na to da li žele da se ostvare kao roditelji?

– Svakako su osvešćeni više nego ranije i devojke sve više idu na preglede. To više nije tabu tema. Valjda je toliko parova prošlo kroz ovaj proces da to više nije jedan par iz komšiluka, već pet parova iz našeg okruženja i broj će, verovatno, biti sve veći. Sad svako zna bar nekoga ko je išao na vantelesnu oplodnju i dobio dete s kojim je sve u redu. Mislim da je sada bolja situacija nego ranije. Čak se i muškarci, kojima je veći problem da odu na pregled, češće odlučuju na to. A što se tiče toga koliko pazimo na reproduktivno zdravlje, ne znam šta bih rekla. Verovatno do jednog momenta, dok se ne poželi dete, pre toga se ne razmišlja o tome toliko.

Koliko je genetika česti razlog neplodnosti, što se moglo otkriti na vreme?

– Imamo čitav spektar faktora koji mogu biti problem i genetika jeste jedan od uzroka. Neke stvari se mogu proveriti na vreme.

Postoji li neka najčešća dezinformacija kad pričamo o ovoj temi?

– Zanimljivo pitanje... Ima dosta dezinformacija među ženama jer su nešto pročitale na internetu. Sad je sve dostupno i svako se može raspitati o svemu.

Šta je ono što je tebe motivisalo da se baviš reproduktivnom fiziologijom?

– Kad sam bila u prvoj godini srednje škole, išla sam u Petnicu. Bila sam na prirodno-matematičkom smeru i izvukla sam seminarski rad na temu pakovanja DNK. To me je jako zainteresovalo, a generalno mi je biologija uvek bila interesantna, pa kad sam birala fakultet, izbor je bio molekularna biologija svakako, ali sam taj poziv da nekome pomogneš da se ostvari kao roditelj, meni je nešto najlepše na svetu. Pritom, sam taj rad u laboratoriji je interesantan. Kao student sam bila volonter laboratorije za reproduktivnu endokrinologiju „Signaling” i tu su se naše profesorke bavile infertilitetom i jako mi je bilo interesantno. Bila sam dobar student, imala dobar prosek, a imala sam i sreće i mogućnosti da idem u tom pravcu.

Kakvi su ti planovi za dalje?

- Planovi su mi da se usavršavam, da budem još bolja, da završim doktorske studije i da uradim nešto značajno na ovom polju.

Lea Radlovački