TVOJA REČ Ognjen Stojanović (31): Iskustvo najviše pomaže

Stoga vam predlažemo da obavezno posetite njegov sajt www.ognjenstojanovic.com, ali i da pričitate naredne redove i saznate šta je sve imao da nam/vam kaže u ovonedeljnom intervjuu.

Kad sam iščitala šta sve piše o tebi na sajtu, samo sam razmišljala - kako uspevaš sve da postigneš?

- Šta tačno „sve”?

Pa, bukvalno sve što radiš... Verujem da često imaš treninge, a treba i živeti malo... Kako?!

- Pa da, triatlon je takav sport da imaš tri treninga dnevno, pet puta nedeljno, znaš, to mi je neka rutina, kao što doručkujem, ručam i večeram. Nije da moram psihički da se pripremam, čak i kad dva-tri dana ne radim ništa zbog odmora, odećam se čudno, potrebna mi je aktivnost kao što mi je potrebna i higijena. Naravno, ja se profesionalno bavim time i na sve to gledam kao na posao, pa sedeo osam sati u kancelariji ili pet sati vozio bicikl, trčao i plivao, mislim da nema neke prevelike razlike ako je to nešto što voliš da radiš. A ja stvarno volim.

Za nas koji nismo toliko u svetu sporta, tvoja priča deluje kao da tu ima dosta žrtvovanja i da ume da bude naporno...

- Jeste, mada ne volim tu reč „žrtva”, jer smatram da je ovo lični izbor...

Mislila sam na žrtvovanje - šta sve ti moraš da žrtvuješ zarad sporta.

- Aha, jeste, dosta stvari moram da podredim, jer je sport dosta sebičan, u smislu da ljudi oko mene, moja porodica, žena, moraju dosta stvari da prilagode mojim obavezama, mojim naporima i mom ritmu životu. Socijalni život jednog triatlonca nije nešto zanimljiv. Jer, kad se trenira triput dnevno, onda je pomalo i dosadan život, naročito što kad ne treniram, onda gledam da odmaram, ležim, čitam ili radim na kompjuteru... U suštini, treninzi iziskuju mnogo vremena, pogotovo kad su neke ozbinije pripreme u pitanju.

Imaš li neku disciplinu - trčanje, plivanje, biciklizam - koja ti je najdraža, recimo?

- Plivanje je prvi sport kojim sam se bavio ozbiljno, imao sam dobre rezultate, ali sam krenuo da stagniram i zasitio sam se plivanja u bazenu po ceo dan. Kad sam otkrio triatlon, jednostavno su mi se otvorili novi horizonti, dobio sam novu strast da se bavim sportom i mislim da ta kombinacija, kada se discipline smenjuju, sprečava da se zastitiš jedne. Ne mogu ti izdvojiti jednu omiljenu... To nadopunjavanje čini da celina bude zanimljivija. Mnogi pitaju u čemu sam najbolji, šta mi najviše ide, ali je teško to odgovoriti, jer se tokom godine menja forma u svakoj disciplini, recimo u trčanju sam jači na jesen nego na zimu, i slično. Kompleksno je kategorizovati tako neke stvari.

Možemo li da kažemo da je za tebe triatlon pravi balans svega?

- Jeste. Tako ga i posmatram, a i u životu smatram da je bitan balans, iako ovaj sport možda i ne izgleda baš kao izbalansirana stvar u životu. Ali ta ravnoteža između tri discipline je nešto što meni i nakon 16 godina bavljenja i dalje čini da mi budu zanimljivo, i sam sport i treninzi.

Sad kad si spomenuo taj period od 16 godina - da li primećuješ da ti sad godine malo utiču na snagu, volju...?

- Ne znam da li imam sreću, ali svake godine sam manje-više napredovao, svaka nova godina mi je donela veću snagu i bolje rezultate. Nisam došao do tog segmenta života da kažem da sam stariji i da se lošije oporavljam, da mi teže idu treninzi, i dalje se osećam da sam u punoj snazi, tako da, mislim da mi je sve ovo doprinelo da budem zreliji u nekim stvarima, naučio sam na svojim greškama. Triatlon je nesavršen sport, aj tako da kažem. Svaka staza je drugačija, vremenski uslovi su drugačiji, svaka trka je posebna, svaki trening je poseban - razni faktori utiču na sve, a mnoge stvari ne mogu da se iskontrolišu, pa su improvizacija i prilagođavanje veoma bitni.

Koje su okolnosti koje su tebi nekako najpogodnije?

- Pa, ni to ne mogu da izdvojim, jer nema nekih okolnosti koje mi mnogo smetaju... Ima dosta sportista koji, recimo, kada je hladno imaju lošu trku ili ne mogu da se prilagode na vrućini. Ja nikad ne treniram u smeru da sebi olakšavam stvar... Na primer, leti, u julu, trčim u podne na keju, jer da bih se prilagodio na vrućinu, moram da treniram na vrućini, naročito što će i trka biti na, recimo, 40 stepeni. Radije ću i bajs voziti napolju po kiši i snegu, nego što ću trenirati unutra na trenažeru. Bitno je prilagoditi se na treninzima.

Na sve to, pretpostavljam da postoji i određeni režim ishrane, način života, dodatnih nekih muka...

- Postoji ta neka disciplina. Ali mislim da je najbitniji oporavak nakon treninga. Jer, kad treniraš tri puta dnevno, a imaš loš san, ne vodiš računa da period oporavka iskoristiš za ležanje i odmaranje, jednostavno nećeš moći ni dobro da treniraš. Ipak, profesionalni sportista treba da bude svestan da i kada se ne trenira i to se računa. A što se tiče ishrane, prošao sam razne faze, naročito u početku, sa raznoraznim strožim režimima. A u poslednjih četiri-pet godina nemam nikakve restrikcije; jedem kad želim, koliko želim, ni od kakve hrane ne bežim, mada volim zdraviju ishranu, ne moram da se forsiram. Šta god mi telo traži, to mu i dajem. Mnogo se trošim i veća greška se može napraviti ako se ne unese dovoljno hrane, nego ako se unese više. Bolje imati kilu više, nego kilu manje...

To i ja kažem...

- Jeste, em što nije dobro za zdravlje, em što fali snage i energije... Baš se sećam kad sam bio opsednut ishranom, to nije bila dobra stvar.

Kakva je situacija kod nas sa triatlonom? Koliko su mladi zainteresovani da se njime bave?

- Situacija jeste bolja nego što je bila pre deset godina. Ali, sve se nekako odnosi na rekreativne takmičare. Sport je skup, oprema je skupa i zato ljudi koji su u svom poslu uspešniji, mogu da obezbede sebi sve što je potrebno za bavljenje triatlonom. Međutim, što se tiče mlađih kategorija, iako je i tu bolja situacija, mislim da i dalje može mnogo toga da se uradi, zato što kod nas postoji samo nekoliko triatlon škola, jer nemamo staze za bazen, katastrofa je stanje. I ja kad se spremam za olimpijske igre, nemam gde da treniram plivanje, pa me drugar ubacuje u svoje termine. To je prvi i osnovni razlog zašto Novi Sad nema triatlon školu. Sve se svodi na samoinicijativu...

Da li se sad pripremaš za neka takmičenja?

- Da, u maju bi trebalo da imam azijski kup i dva svetska kupa, jedan u maju, jedan u junu. Meni je cilj da se kvalifikujem na Olimpijske igre u Tokiju.

Je l’ ti je odlazak na Olimpijadu kao neka kruna svega do sad?

- Jeste, to je moj cilj još od 2010. godine. Poslednjih godina sam baš sve podredio tome... Nijenda osoba sa Balkana nije uspela da se kvalifikuje za OI, tako da bi to za mene bio bi baš veliki uspeh, naročito što samo 55 ljudi iz celog sveta može da se kvalifikuje...

Moram da te pitam još nešto, budući da sam videla da si bio veoma uspešan i u matematici i fizici tokom školskih dana; koliko toga ima u triatlonu?

- Ima baš mnogo, recimo fizike ima u biciklizmu. To su kalkulacije snage i ostalih takmičara u trci, pozicioniranje, kalkulacija u sebi koliko ti snage ostaje, koga treba da stigneš. Ima i te kako brojnih proračuna u svemu, ali je to bazična matematika.

Vidi, nekima je možda i to nuklearna fizika...

- Iskustvo je nešto što najviše pomaže. Triatlon je komplikovan i potrebno je nekoliko godina da se skontaju sve cake i pravila samog sporta.

Lea Radlovački