TVOJA REČ: MINA MIJATOVIĆ (14) Ne dozvoljavam sebi da odustanem

Međutim, kako je odmalena bila brža od svog starijeg brata Dušana, već od prvog razreda osnovne škole upisala se u Atletski klub „Borac” na Klisi, stala na prepoznatljivu crvenu tartan stazu i krenula da niže uspehe. Danas, osam godina kasnije, završava OŠ „Dušan Radović” i drži dva državna rekorda: 7,74 sekunde na 60 metara u dvorani i 40,59 na 300 metara.

– Budući da imam četiri godine starijeg brata Dušana, od malih nogu sam volela da trčim oko kuće s njim i njegovim drugarima i mama je videla da sam uvek bila brža od njih i da imam prirodnu brzinu, kao i da ću trenirati atletiku. Kada sam krenula u prvi razred, brat i ja smo se upisali u Atletski klub „Borac”, s tim da je on posle nekoliko godina odustao, a ja sam nastavila.

U kojim si se sve disciplinama oprobala?

– U početku sam trčala na 60 metara i skakala udalj, a onda sam prešla na 100 metara, a odatle idem na discipline na koje stignem. S tim da me najviše stavljaju na sprinteve, kao i na produžene sprinteve od 300 i 400 metara.

Osim brzine, šta je još važno u tvojim disciplinama?

– Start, jer generalno imam dobru reakciju.

Kakav je osećaj kad opali pištolj?

– Stojim u bloku, ruke mi se tresu, ne znam šta ću, a kako pukne pištolj, tako nestane sva trema i samo znam da treba da trčim, i sebe u glavi bodrim da završim do kraja, naročito ako treba da oborim državni rekord. Ne dozvoljavam sebi da odustanem.

A kakav je osećaj kad prođeš kroz cilj?

– Onda znam da je sve gotovo, tad mi je bitno da samo legnem i da se odmorim!

Koliko ti je potrebno truda, vežbe i priprema da bi postigla najbolje rezultate?

– Pa, kod mene ne treba mnogo, jer je sve ovo manje-više moja prirodna brzina. Kod mene se ne radi na brzini, već na tehnikama, tako da mi je lako i idem na vežbe i trudim se da budem što bolja.

Koliko ti atletika oduzima vremena, koliko često imaš treninge, koliko dugo traju, da li imaš vremena za sebe i stvari mimo trčanja?

– S obzirom na to da sam osmi razred i završavam školu, nemam baš vremena za sebe. Ali, kad nemamo takmičenja, imamo pet treninga nedeljno i jedan dan odmora, a kad imamo takmičenja, onda na svaka dva dana imamo tri treninga koja traju po sat vremena.

Da li si pokušala da se oprobaš u nekim drugim sportovima?

– Zanima me odbojka, ali rekreativno, jer bi mi bilo nezgodno da sve postignem. Kao malu su me zanimali gimnastika i balet.

Kako te drugari gledaju, da li ti pružaju podršku, da li te bodre?

– Ne. U školi inače ne spominjem svoje rezultate, nego drugari iz razreda vide kad nešto postavimo na Fejsu i Instagramu, pa misle da se hvalim. Onda njima kao da smeta što ja napredujem. Ali, nisam ni željna njihove podrške, jedva sam čekala da završim školu.

Biće da njima smeta što oni ne napreduju! Završila si osnovnu školu, čestitam. Šta ćeš dalje?

– Hvala. Planiram da za prvu želju stavim Tehničku školu „Mileva Marić Ajnštajn”, jer imaju novi smer za veb dizajn. Išla sam na kurseve i razumem se u to.

A gde sebe vidiš nakon završetka svih škola?

– Volela bih da budem trener atletike, kao moj trener Danijela Špirić i da radim u Pokrajinskom zavodu za sport i medicinu, kao i ona. Ali, videćemo kuda će život da me odvede.

Imaš li uzore iz sveta atletike?

– Najveću podršku imam od mame i trenera, a uzore nemam. Ranije mi je bio uzor Jusejn Bolt, jer sam ga stalno gledala kako trči, ali generalno nemam idola, gledam trke svetskih prvaka, pa znam koliko mogu i tad se saberem.

Pokušavaš li da od njih „ukradeš” tehnike i cake?

– To ne, jer su me od malena učili kako treba da trčim i ako sad budem nešto menjala, na takmičenju bih se zbunila, a to ne želim.

Ne mislim sada da to radiš, nego dok si se razvijala kao atletičarka?

– Jednom nam je bio trener Ferenc Kamasi i učio nas je tehnikama i tada su moje trčanje, razvijanje i moja brzina postali dvostruko bolji i s njegovim treninzima koje pravi zaista se vidi napredak kod svih.

Da li si kao mala mogla da zamisliš da ćeš postati ovo što jesi već sa 14 godina?

– Ne. Mislila sam da ću trenirati i biti uspešna, ali ne ovoliko.

I kakav je osećaj kad pogledaš sve svoje medalje i shvatiš koliko si zaista uspešna?

– Generalno, zaista je sjajan osećaj. Kad shvatim koje sam sve uspehe napravila sa samo 14 godina, a imam ceo život pred sobom, ne mogu ni da zamislim šta sve mogu još da postignem.

Šta voliš da radiš u slobodno vreme, kad ne razmišljaš o atletici?

– Volim da crtam i slušam muziku. Volim da slušam sve vrste muzike, od francuskih, do engleskih i srpskih. A crtam šta mi padne na pamet. Kad mi se crta, sedim i gledam u papir i čekam da mi nešto dođe. Ne crtam ja lepo, ali to me smiruje. I kad imam tremu, mene muzika smiruje. Kad se zagrevam, kad sam sama, stavim slušalice i slušam muziku. I kad imam društvo, više volim da slušam muziku, jer nisam tip koji voli da priča o tremi, a ja pokušavam da se opustim. E sad, kad sam na tamičenjima, trema pravi dobru stvar, jer kad imam tremu, napravim bolji rezultat, a u školi na kontrolnima, zbog treme ništa ne znam.

Imaš li neke rituale pred start?

– Obično kad stojim, dok sudija ne kaže „na mesto”, gledam u stazu, kao da sam samo ja tu, da nema nikoga oko mene, gledam i razmišljam šta treba da uradim tokom trčanja. Kako stanem na start, tako sebi kažem: „Možeš ovo, trčala si već sto puta, znaš da si dobra, da si bolja od svih ovde i samo istrči do kraja!” U toku trčanja sebi govorim da se ispravim, jer imam jako dugačak korak, samim tim ja ne moram da imam brzinu. Kad pustim korak, koji je skoro dva i po metra, mene ne može niko da stigne.

A šta pomisliš kad ne osvojiš zlato, kad te neko, ipak, prestigne?

– Retko kad mi se dešava, ali samo pomislim – dobro. Jer, mene ne interesuje koja ću biti, da li ću završiti prva ili deseta, već mi je bitno da ja budem zadovoljna time kako sam istrčala. Na primer, sad na državnom sam osvojila četiri medalje i jedna je bila na preponama. Meni je 15 trenera reklo šta treba da radim na trci sa preponama, ali ja sam se totalno pobrkala i usitnila sam korak, što me je jako iznerviralo. Ja jesam završila prva, ali sam bila nezadovoljna svojom tehnikom. Nisam lepo istrčala, to meni smeta.

Možda je to još jedan od razloga zbog kojih si toliko uspešna. Jednostavno se ne opterećuješ rezultatom...

– Znam da sam bolja od drugih, ali ako i neka koju sam ja juče pobedila mene pobedi danas, meni to neće smetati. Štaviše, prići ću i čestitati joj, jer je došla i uspela da me pobedi. Vidim koliko su srećne jer su uspele da me pobede. Znam da, što moja mama i ja stalno pričamo, ako me neko pobedi, ja imam novi izazov koji treba da ostvarim.

Šta bi rekla mladima, zato da se bave atletikom, ipak je ona kraljica sportova?

– Čak i ako se ne bave atletikom, nego bilo kojim sportom, važno je da, iako misle da ne uspevaju, nikako ne odustaju. Jer, ako odustanu, nemaju ništa od toga, a ako se trude, neuspeh će se pretvoriti u uspeh.

L. Radlovački