ТВОЈА РЕЧ: МИНА МИЈАТОВИЋ (14) Не дозвољавам себи да одустанем

Међутим, како је одмалена била бржа од свог старијег брата Душана, већ од првог разреда основне школе уписала се у Атлетски клуб „Борац” на Клиси, стала на препознатљиву црвену тартан стазу и кренула да ниже успехе. Данас, осам година касније, завршава ОШ „Душан Радовић” и држи два државна рекорда: 7,74 секунде на 60 метара у дворани и 40,59 на 300 метара.

– Будући да имам четири године старијег брата Душана, од малих ногу сам волела да трчим око куће с њим и његовим другарима и мама је видела да сам увек била бржа од њих и да имам природну брзину, као и да ћу тренирати атлетику. Када сам кренула у први разред, брат и ја смо се уписали у Атлетски клуб „Борац”, с тим да је он после неколико година одустао, а ја сам наставила.

У којим си се све дисциплинама опробала?

– У почетку сам трчала на 60 метара и скакала удаљ, а онда сам прешла на 100 метара, а одатле идем на дисциплине на које стигнем. С тим да ме највише стављају на спринтеве, као и на продужене спринтеве од 300 и 400 метара.

Осим брзине, шта је још важно у твојим дисциплинама?

– Старт, јер генерално имам добру реакцију.

Какав је осећај кад опали пиштољ?

– Стојим у блоку, руке ми се тресу, не знам шта ћу, а како пукне пиштољ, тако нестане сва трема и само знам да треба да трчим, и себе у глави бодрим да завршим до краја, нарочито ако треба да оборим државни рекорд. Не дозвољавам себи да одустанем.

А какав је осећај кад прођеш кроз циљ?

– Онда знам да је све готово, тад ми је битно да само легнем и да се одморим!

Колико ти је потребно труда, вежбе и припрема да би постигла најбоље резултате?

– Па, код мене не треба много, јер је све ово мање-више моја природна брзина. Код мене се не ради на брзини, већ на техникама, тако да ми је лако и идем на вежбе и трудим се да будем што боља.

Колико ти атлетика одузима времена, колико често имаш тренинге, колико дуго трају, да ли имаш времена за себе и ствари мимо трчања?

– С обзиром на то да сам осми разред и завршавам школу, немам баш времена за себе. Али, кад немамо такмичења, имамо пет тренинга недељно и један дан одмора, а кад имамо такмичења, онда на свака два дана имамо три тренинга која трају по сат времена.

Да ли си покушала да се опробаш у неким другим спортовима?

– Занима ме одбојка, али рекреативно, јер би ми било незгодно да све постигнем. Као малу су ме занимали гимнастика и балет.

Како те другари гледају, да ли ти пружају подршку, да ли те бодре?

– Не. У школи иначе не спомињем своје резултате, него другари из разреда виде кад нешто поставимо на Фејсу и Инстаграму, па мисле да се хвалим. Онда њима као да смета што ја напредујем. Али, нисам ни жељна њихове подршке, једва сам чекала да завршим школу.

Биће да њима смета што они не напредују! Завршила си основну школу, честитам. Шта ћеш даље?

– Хвала. Планирам да за прву жељу ставим Техничку школу „Милева Марић Ајнштајн”, јер имају нови смер за веб дизајн. Ишла сам на курсеве и разумем се у то.

А где себе видиш након завршетка свих школа?

– Волела бих да будем тренер атлетике, као мој тренер Данијела Шпирић и да радим у Покрајинском заводу за спорт и медицину, као и она. Али, видећемо куда ће живот да ме одведе.

Имаш ли узоре из света атлетике?

– Највећу подршку имам од маме и тренера, а узоре немам. Раније ми је био узор Јусејн Болт, јер сам га стално гледала како трчи, али генерално немам идола, гледам трке светских првака, па знам колико могу и тад се саберем.

Покушаваш ли да од њих „украдеш” технике и цаке?

– То не, јер су ме од малена учили како треба да трчим и ако сад будем нешто мењала, на такмичењу бих се збунила, а то не желим.

Не мислим сада да то радиш, него док си се развијала као атлетичарка?

– Једном нам је био тренер Ференц Камаси и учио нас је техникама и тада су моје трчање, развијање и моја брзина постали двоструко бољи и с његовим тренинзима које прави заиста се види напредак код свих.

Да ли си као мала могла да замислиш да ћеш постати ово што јеси већ са 14 година?

– Не. Мислила сам да ћу тренирати и бити успешна, али не оволико.

И какав је осећај кад погледаш све своје медаље и схватиш колико си заиста успешна?

– Генерално, заиста је сјајан осећај. Кад схватим које сам све успехе направила са само 14 година, а имам цео живот пред собом, не могу ни да замислим шта све могу још да постигнем.

Шта волиш да радиш у слободно време, кад не размишљаш о атлетици?

– Волим да цртам и слушам музику. Волим да слушам све врсте музике, од француских, до енглеских и српских. А цртам шта ми падне на памет. Кад ми се црта, седим и гледам у папир и чекам да ми нешто дође. Не цртам ја лепо, али то ме смирује. И кад имам трему, мене музика смирује. Кад се загревам, кад сам сама, ставим слушалице и слушам музику. И кад имам друштво, више волим да слушам музику, јер нисам тип који воли да прича о треми, а ја покушавам да се опустим. Е сад, кад сам на тамичењима, трема прави добру ствар, јер кад имам трему, направим бољи резултат, а у школи на контролнима, због треме ништа не знам.

Имаш ли неке ритуале пред старт?

– Обично кад стојим, док судија не каже „на место”, гледам у стазу, као да сам само ја ту, да нема никога око мене, гледам и размишљам шта треба да урадим током трчања. Како станем на старт, тако себи кажем: „Можеш ово, трчала си већ сто пута, знаш да си добра, да си боља од свих овде и само истрчи до краја!” У току трчања себи говорим да се исправим, јер имам јако дугачак корак, самим тим ја не морам да имам брзину. Кад пустим корак, који је скоро два и по метра, мене не може нико да стигне.

А шта помислиш кад не освојиш злато, кад те неко, ипак, престигне?

– Ретко кад ми се дешава, али само помислим – добро. Јер, мене не интересује која ћу бити, да ли ћу завршити прва или десета, већ ми је битно да ја будем задовољна тиме како сам истрчала. На пример, сад на државном сам освојила четири медаље и једна је била на препонама. Мени је 15 тренера рекло шта треба да радим на трци са препонама, али ја сам се тотално побркала и уситнила сам корак, што ме је јако изнервирало. Ја јесам завршила прва, али сам била незадовољна својом техником. Нисам лепо истрчала, то мени смета.

Можда је то још један од разлога због којих си толико успешна. Једноставно се не оптерећујеш резултатом...

– Знам да сам боља од других, али ако и нека коју сам ја јуче победила мене победи данас, мени то неће сметати. Штавише, прићи ћу и честитати јој, јер је дошла и успела да ме победи. Видим колико су срећне јер су успеле да ме победе. Знам да, што моја мама и ја стално причамо, ако ме неко победи, ја имам нови изазов који треба да остварим.

Шта би рекла младима, зато да се баве атлетиком, ипак је она краљица спортова?

– Чак и ако се не баве атлетиком, него било којим спортом, важно је да, иако мисле да не успевају, никако не одустају. Јер, ако одустану, немају ништа од тога, а ако се труде, неуспех ће се претворити у успех.

Л. Радловачки