Tvoja Reč: Marija Bulić (22), koautorka radijskog priloga „Nasilje nad ženama u medijima”

Upravo zbog ovih podataka, koji pokazuju da je femicid u našoj zemlji iz godine u godinu sve prisutniji, studentkinje treće godine Odseka za žurnalistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu – Marija Bulić i Teodora Todorović za predmet radijsko novinarstvo uradile su radijski prilog pod nazivom „Nasilje nad ženama u medijima”. S tim paketom nedavno su učestvovale i na 8. međunarodnom festivalu studenata novinarstva „On the Record”, na kom su osvojile prvo mesto u kategoriji kratke radijske forme.

Iako je nasilje nad ženama aktuelna tema, često je obrađena na način kojim se krši Kodeks novinara Srbije, a sve u cilju što veće čitanosti, odnosno što boljeg tiraža i što više klikova. Neetičko izveštavanje dovodi do toga da žrtve ponovo bivaju žrtve, ali na medijskom nivou, zbog čega je Savet za štampu pokrenuo inicijativu da čitaoci/gledaoci/slušaoci prijave sadržaj koji smatraju da nije u skladu sa pravilima izveštavanja o femicidu. Više o tome razgovarali smo sa jednom od autorki radijskog priloga „Nasilje nad ženama u medijima” Marijom Bulić (22) iz Užica, koja kaže da je u Novi Sad prevashodno došla kako bi upisala glumu na Akademiji umetnosti, planirajući svoj život u drugačijem pravcu od onog koji joj se trenutno ostvaruje.

– Došla sam zbog glume i te godine sam bila u užem izboru kod Borisa Isakovića, međutim nisam ništa upisala jer su se svi termini za ispite poklopili, pa sam sledeće godine upisala novinarstvo, ali se nisam pokajala. Malo se sad preusmeravam na PR, ali i dalje je ovo ono što me zanima.

Šta je ono što te je privuklo novinarstvu?

– Gluma je takva da mogu da budem i pekarka i frizerka i bilo šta, a novinarstvo mi daje priliku da pišem o svim tim ljudima, mogu da pišem o kulturi, sportu, politici, svestrano je, a s druge strane, obuhvata sve ono što me interesuje.

Šta te interesuje?

– Najviše kultura, umetnost, književnost, ali jako volim i sport, neke ne toliko klasične sportove.

Kako ste se opredelile da vam radijski paket bude na temu nasilja nad ženama?

– Kad smo Teodora i ja radile taj paket za radijsko novinarstvo, tema je morala da bude aktuelna, a aktivizam je nešto što me takođe interesuje. Povod za ovaj paket bio je intervju sa serijskim silovateljom Igorom Miloševićem, koji je objavljen mesec dana pre nego što je trebalo da krenemo da radimo na toj priči, a onda su usledili i ženski protesti povodom svega toga. A kao aktivistkinji, bilo mi je bitno da prenesem tu poruku publici.

Šta ste imale priliku da zaključite, koja je poruka vašeg priloga?

– Početna tačka nam je bio taj intervju koji je i dan-danas dostupan na Jutjubu, a drugi okidač su nam bili žeski protesti u Beogradu. Tako da nam je prva sagovornica, nekako logično, bila Jelena Riznić iz „Ženske solidarnosti” i sa njom smo razgovarale o tome kako nije etički dovesti stranu „za” i stranu „protiv” kada govorimo o nasilju nad ženama. S druge strane, morale smo da se osvrnemo na Kodeks novinara Srbije i tu nam je izjavu dala Jovana Gligorijević iz grupe „Novinarke protiv nasilja”, a ona nam je pojasnila koje stavke se u Kodeksu najčešće krše kada se izveštava o ovoj temi, kako o žrtvi, tako i o počiniocu bilo kog dela.

Možeš li da navedeš neke?

– Kršenje identiteta žrtve i počinioca, zatim objavljivanje fotografija, senzacionalistički naslovi i mnoge druge stvari. Mi smo tad imale još jednu sagovornicu, generalnu sekretarku Saveta za štampu Gordanu Novaković, koja nam je govorila kako motivišu publiku i čitaoce da prijave svaki put kad vide da je objavljeno nešto što nije etički. To je bilo za početak, za ispit, jer je ovaj prilog bio kao predispitna obaveza. Kasnije, u konsultacijama, budući da stalno pričamo o tabloidima, morali smo i njih da uključimo u prilog da nam kažu zašto oni pišu o tome, a bilo je jako teško doći do sagovornika, jer koji će tabloid da pristane da priča o ovoj temi. Tako da smo mi došli do menayera za etiku u Adria media grupi Petra Jeremića, koja je izdavač „Kurira”, a koji nam je rekao kako su oni pokrenuli saradnju sa grupom „Novinarke protiv nasilja”, te da su od početka ove godine imali razne treninge za svoje novinare o tome kako i na koji način treba da izveštavaju o ovoj temi. Oni će i dalje biti tabloid, ali će na drugačiji način krenuti da izveštavaju o ovoj temi, što i jesu. Za sam kraj smo zaključile koliko je utvrđenih femicida bilo u 2022. godini i dodali aktuelnu statistiku, od početka ove godine. Poslale smo poruku da je bitno na pažljiv i osetljiv način izveštavati o ovoj temi.

Ove teme imaju široku ciljnu grpu, a među njima su i mlade devojke. Pre nego što si krenula da studiraš novinarstvo, koliko si bila upućena u ovu tematiku, koliko si pratila, kakve si zaključke mogla da donosiš na osnovu tekstova i priloga koje si pratila u medijima?

– Apropo toga, mi smo radile i anketu u ovom paketu i nismo anketirale samo žene, već i muškarce, i starije i mlađe, i svi su bili striktni da ne čitaju takve naslove. A što se mene tiče, dok sam bila u srednjoj školi, nisam čitala takve naslove i okretala sam se drugim temama. Crna hronika nije nešto što me toliko interesuje.

Gde sebe vidiš u narednom periodu kad je reč o novinarstvu, ali i PR-u?

– Jako mi je bilo podeljeno do skora, smatrala sam da ne bih volela da radim u štampi jer me ne privlači previše, a onda sam bila u „Dnevniku” na praksi i shvatila sam da je okej i nije mi jasno zašto sam bežala od toga kad nisam ni dala priliku. Ali, radio je nešto što me jako interesuje, kao i televizija, ili nešto u onlajn verziji. Volim da sam u događajima, da izveštavam, da prenosim atmosferu, idem na teren, jako mi je to uzbudljivo.

A šta je sa PR-om?

– U redakciji sam „Univerzitetskog ođeka”, ali sam i u PR timu našeg odseka, pa sa profesorkom Jelenom Kleut radim sve kampanjice za društvene mreže. Tako sam sad dobila i angažman od tri meseca na festivalu „Uličnih svirača”, kao asistent menayera.

Kako bi, generalno, ocenila medije u Srbiji, naročito ako uzmemo u obzir koje sadržaje nude za mlade?

– Definitivno ima mnogo medija koji su specijalizovani za određene oblasti, tako da ko želi može da nađe šta god ga interesuje, da se opredeli za jedno, drugo, treće... A mi smo ti koji biramo šta ćemo čitati. Može da nam se servira hiljadu stvari, ali mi ćemo odabrati šta ćemo čitati.

Koliko upravo taj preširoki dijapazon svega i svačega olakšava da sebe pronađemo, a koliko otežava? Jer, toliko toga ima, nemoguće je da sve ispratimo, pa ni da uvidimo šta sve može da nas zanima. Koliko mladi imaju vremena, interesovanja i strpljenja da se zaiste posvete informisanju na pravi način?

– Mislim da mladi, recimo mojih godina ili mlađi, nemaju toliko strpljenja, zbog svih drugih trendova na društvenim mrežama, gde su sadržaji jako kratki i nemamo živaca da pročitamo nešto duže. Ja, pošto se bavim time, imam naviku da odvojim vreme i pročitam sve što mi je bitno i što me zanima.

Kakva budućnost čeka medije? U šta ćemo se pretvoriti?

– Jako je teško na to odgovoriti. Da li je to tužno ili ne, ali mislim da će se sve svesti na društvene mreže, jer je i sad već sve preusmereno na onlajn platforme, zbog brzine i lakoće, pristupačnosti, cene...

Lea Radlovački