TVOJA REČ Predrag Grujić (29), glumac zrenjaninskog NP: REAKCIJE PUBLIKE MI DAJU VETAR U LEĐA

S Peđom smo pričali o njegovim glumačkim počecima, činjenici da se, za razliku od većine vršnjaka održao i opstao u glumačkoj branši, a o uspesima govore i brojne nagrade, među kojima najradije izdvaja one koje se tiču upravo lutkarstva: na Prvom međunarodnom festivalu pozorišta za đecu Banja Luka 2022. osvojio je nagradu za glumačko ostvarenje za ulogu u predstavi „Bela Griva”, na 52. susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije osvojio je nagradu za najboljeg mladog glumca za ulogu u predstavi „Bela Griva”, dok je sa 23. međunarodnog festivala profesionalnih lutkarskih pozorišta za decu „LUT fest” u Istočnom Sarajevu otišao sa nagradom za animaciju i glumu, za ulogu u predstavi „Dečak i Mesec”.

– Slučajno sam krenuo da se bavim glumom – priseća se Predrag. – Moje društvo u osnovnoj školi krenulo je na časove glume u zrenjaninsko pozorište kod Miloja Ivanovića Buce, pa sam krenuo i ja sa njima, s tim što su posle mnogi od njih odustali, a ja, evo, do dan-danas nisam. Pritom sam bio jedan od nemirnije dece u tom dramskom studiju i često su pokušavali da me izbace, ali na kraju sam ostao tu. Krenuo sam kod Buce u osnovnoj školi, pa sam nastavio u srednjoj i onda sam upisao Akademiju.

Koliko su studije ispunile tvoja očekivanja?

– Znaš kako, imao sam dobru klasu. Bili smo prva klasa naše profesorke otkako se preselila iz Kanade za Srbiju, a tamo je pokupila mnogo znanja. I asistent je isto ozbiljan pedagog, tako da sam na Akademiji mnogo toga naučio i značilo mi je za kasniji razvoj.

Šta je usledilo posle Akademije? Koliko je profesija ispala onako kako si je zamišljao?

– Pa, ja sam odavno, od malih nogu, bio pripremljen da put glumca nije lak i da me sigurno neće, čim završim Akademiju, zvati Kusturica da snimamo. Onda, nakon studija je postalo normalno, što nekada nije bilo, da postoji određen period kada ne radiš ništa. Ono što sam ja imao sreću u nesreći je što sam diplomirao nakon sedam-osam godina, znači tri-četiri godine duže sam studirao, ali sam za vreme tih odlazaka na Akademiju i slušanje ponovo nekih predmeta, upoznao nove generacije i postao sam glumac koji je svake godine imao novu diplomsku predstavu, zato što su me ti mlađi studenti zvali u svoje diplomske predstave da budem gost. Samim tim, nisam izgubio toliko glumački trening, jer nisam ni prestajao da radim. U tom periodu sam dobio poziv da radim jednu predstavu u Vršcu, onda sam sa jednom diplomskom predstavom gostovao u Somboru, gde su me videli i zvali da radim. Tako da mi je nekako, to što nisam završio fakultet u roku, značilo za kasnije moje bavljenje ovim poslom.

Pretpostavljam da je tvoja najveća ljubav upravo pozorište...

– Tako je. U suštini, nisam imao dovoljno iskustva na kameri da je zavolim, ali u pozorištu se osećam sigurnije u sebe, imam mnogo više iskustva i za sada mi se mnogo više sviđa da to radim.

Verujem da na to mnogo utiče i prisustvo publike, kad znaš da su ljudi koji te gledaju tu na nekoliko metara od tebe i možeš, makar krajičkom oka, da uloviš njihovu reakciju na ono što radiš...

– Tako je. Volim to što je pozorište živa stvar i što nijedna predstava ne može da se ponovi dvaput na isti način. S druge strane, glumac sam kom reakcija publike daje vetar u leđa, nekad čak i previše.

Da li postoje neke predstave koje si radio, a koje bi posebno istakao kao najdraže?

– U našem pozorištu bih, pre svega, izdvojio „Pradevojčicu” u režiji Sonje Petrović i predstavu koju trenutno radimo a to je „Giga pravi more” u režiji Milje Mazarek. A van kuće u kojoj sam se sad zaposlio, pomenuo bih predstavu „Heroj nacije” iz Vršca, koju je režirao moj profesor Predrag Stojmenović, jer je to predstava koja je urađena sa jako malim budžetom, veoma skromno, a uspela je da doživi već šestu godinu, što je veliki uspeh, jer Vršac kuburi sa publikom, a ova predstava je živa dugo i zato mi je jako draga. I izdvojio bih i saradnju sa mladim rediteljem Andrejem Cvetanovskim i predstavu „Don Žuan” koju sam skoro radio u Vršcu.

Spomenuo si da si se zaposlio u „našoj kući”, odnosno zrenjaninskom Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, gde smo se i upoznali pre petnaestak godina, što je i povod za ovaj intervju. Lepo je čuti da mladi glumci stižu do takvog ugovora.

– Tužno je što je nakon Akademije sa moje klase samo još jedna devojka zaposlena i veliki je period u kom moramo da budemo honorarci kako bismo došli do bilo kakvih sigurnih primanja. Imam već 30 godina i tek sad sam se zaposlio, što je za mene, iskreno, veliki uspeh, a možda je objektivno to trebalo da se desi mnogo ranije. Radio sam u dva pozorišta u Beogradu, u jednom u Vršcu i u Somboru i nigde nisam bio ni na korak do plate, a onda se desio, nakon kastinga za Dramsku scenu u našem pozorištu, poziv upravnika Dejana Karlečika, da se oprobam na lutkarskoj sceni i to mi se dopalo i pronašao sam se u tome. Nakon toga je počeo pakao, kako da me zaposle i stvarno moram da se zahvalim celoj Upravi i Karlečiku koji je nalazio načine da sredi da se prijavim za stipendiju, a nakon toga sam primljen na paušal i sad, nakon dve godine, sam se i zaposlio.

Šta, onda, reći mladima koji žele da jednog dana budu glumci? Kako ih ohrabriti da ne odustaju? Da li uopšte ima pod ovim glumačkim nebom dovoljno mesta za sve?

– Nema dovoljno prostora, ali uopšte se ne slažem ni s ljudima koji svojoj deci neće da dozvole da upišu glumu jer su i sami teško došli do posla. To često u našem poslu govore: „Kad budem imao sina, nikad mu neću dozvoliti da bude glumac!” Ovo je jedan jako lep život, mada je težak. Ono što je moj savet mladim ljudima koji žele da upišu glumu ili su je završili da moraju da se naoružaju sa mnogo strpljenja, to je prva stvar. Druga stvar je da rade samostalne projekte, jer iz svog iskustva i iskustva svojih kolega, samostalni projekti koje napraviš sa svojim drugarom rediteljem ili amaterski, mogu da budu jako bitni za glumački trening, ali i da te neko vidi. A treća stvar je da nađu još neki onlajn posao pored toga, kao što sam ja uradio, jer u periodima kad ne radiš dovoljno, potrebne su ti finansije, a današnji onlajn poslovi mogu da ti pomognu da radiš nekoliko sati dnevno i da od toga živiš i da se baviš onim što voliš.

Onda mu gluma dođe kao neki hobi...

– Pa, jeste. Ali, bolje i da bude hobi, nego da ne radiš uopšte.

Da li bi još nešto dodao, istakao?

– Pa, ne volim da dajem intervjue, ali sad sam se raspričao i mislim da sam rekao i više nego što sam očekivao. Ali, dodao bih da sam zahvalan lutkarskom ansamblu zato što me uče jednu glumačku veštinu koja je vrlo teška, a to je lutkarstvo. Mislio sam da je manje izazovno nego što jeste, a oni se toliko trude da mi pomognu.

Koja je razlika biti u lutkarskoj predstavi i „redovnoj”?

– Mnogo je teže, jer sam zamišljao da moram kroz lutku nešto da pokažem, a onda sam shvatio da dolazim do problema, jer sva moja glumačka sredstva koja sam naučio kao živ glumac nisu ista kao i ona koja mogu da pokažem kroz lutku i tako je oživim. Moram da naučim kako se lutkarski razmišlja i da ne mogu da krećem samo do sebe, već da imam jednu „prepreku”, a to je da se iskažem kroz lutku. Stvarno, ovi ljudi ginu da mi pomognu da to naučim i na dobrom sam putu.

Lea Radlovački