TVOJA REČ Marko Popović (25) animator i akrobata: Ljudi smo, hajde da komuniciramo

U našem gradu, tako, postoji nekoliko organizacija koje se bave ovakvom vrstom animacije i akrobacije, a jedna od njih su i „Cirkus animatori”, premda je njihova ekipa sačinjena od ljudi i iz drugih mesta. Ono što je posebno interesantno jeste to što naprave šou i prilikom vežbanja, pa su tako nedavno kod Novosadskog sajma imali trening, gde smo i upoznali Marka Popovića (25) iz Kikinde, koji je akrobata već tri godine.

Premda je završio Poljoprivrednu srednju školu u Futogu i upisao studije u vezi sa tom branšom, nakon godinu dana odlučuje da se ispiše, te počinje s predavanjem engleskog jezika deci iz Kine i Japana. Pred sam odlazak u Kinu, sasvim slučajno, upoznaje „Cirkus animatore”, odlučuje da im se priključi i sada, nakon tri godine, sebe vidi u ovom poslu dokle god njime bude mogao da se bavi.

– Više se pronalazim u performerskom delu jer imamo različite vrste animatora, voditelje programa, i ja radim s vatrenim rekvizitima – priča nam Marko, objašnjavajući nam prirodu svog posla. – Koristimo vatrene rekvizite, štule, kostime, imamo performanse u vazduhu sa konstrukcijama...

 Koliko je sve to opasno?

– Nije. Uvek kažem, kad si na štulama i akrobatskim konstrukcijama, ne možeš da padneš dalje od zemlje. Time se tešim.

 A šta ćemo s vatrom?

– Pa, opečeš se dva-tri puta i onda shvatiš da ne želiš više to da radiš, pa prestaneš da se pečeš i pažljivije barataš rekvizitima.

 I dobro je da imaš vezanu kosu...

– Kapuljaču, ako može. Kostimi su nam kožni i ne mogu da se zapale, tako da smo dovoljno zaštićeni, a s rekvizitima vežbamo dok nisu upaljeni. Već dve godine radim sa vatrenim rekvizitima, nisam još imao veću nezgodu, bilo je da se pecnem pa pocrveni koža, ništa strašno.

 Šta je ono što te je privuklo akrobaciji?

– Jednog dana sam šetao gradom sa drugaricom, videli smo kako animatori nastupaju, a ja u šali kažem kako sam bio gimnastičar šest-sedam godina, pre nego što sam došao u Novi Sad i kako bih mogao da radim kao animator, rado bih se s njima družio i trenirao. Drugarica, budući da je poznavala tu ekipu, uzima moj telefon i šalje im mejl ko sam, šta sam i da bih im se pridružio. Odgovorili su mi na mejl, rekli da žele da me upoznaju i eto... Godinu dana kasnije, prestao sam da predajem engleski i počeo ovim da se bavim.

 Da li može s tim da se živi i preživi?

– Može da se živi, i to jako lepo. Najviše zbog toga što uživam u ovome, pronalazim se da radim nešto što je fizički zahtevno. Proputovao sam Balkan u proteklih godinu dana više nego za ceo život do tada.

 Očigledno je da je sve to što si radio do sada usmereno ka deci. Otkud onda prvo na veterini?

– Skoz dva različita sveta... Odrastao sam uz životinje, tata je imao odgajivačnicu američkih staforda. Skroz sam sve okrenuo. Nisam imao cilj da radim ovo, samo sam želeo da se družim s tim ljudima, da treniram sa njima, da naučim neke veštine. Malo po malo, krenuo sam na rođendane i dopalo mi se. Uživam u tome, najveći deo je putovanje, iskustvo da odeš negde, putuješ pet sati do neke lokacije, uradiš posao za 15 minuta, pa pet sati vožnje nazad i kažeš da je bilo sjajno!

I još si premašio normu za dan...

– Nekako, ispunjava te to što radiš nešto što voliš, a ono što stvarno nisam očekivao je da mi se zaleti dete, zagrli me, vikne moje ime na ulici, jer me se setilo s nekog rođendana. Tako da se isplati ovo raditi, stavlja osmeh na lice.

 Takav posao ima i „rok trajanja”, zar ne...?

– Zavisi. Ja imam 25 godina, najmlađi u ekipi ima 22, a najstariji 62 godine. Ako i ima rok trajanja, neću ga skoro dohvatiti.

 Šta starije generacije mogu da rade?

– Naš najstariji član je Ćeća, on je iz Beograda, već više od 20 godina radi animaciju dece. Imao je svoju igraonicu i trenutno je jedan od najboljih klovnova u našem regionu. Ne radi akrobatske stvari, fenomenalan je voditelj programa i jedan od najboljih klovnova koje sam video, naročito što se tiče mađioničarskog dela, trikova koje izvodi. Najviše poziva koje imamo je da traže „onog Ćiću, Ćeću, Ćuću”.

 Koliko je danas izazovno animirati decu?

– Program, u proseku, traje dva sata. Imamo mnogo svetlećih stvari koje zanimaju decu, tako da je iznenađujuće lako držati im pažnju jer ekipa dugo ovo radi i naučila je kako deca funkcionišu, šta ih privlači, šta im drži pažnju, kako sve da izvedu, pa prenose na sve nas koji dođemo u međuvremenu. Nauči se kako.

 Dobro, ali deca se menjaju i to vrlo brzo. To što su tvoje kolege naučile pre deset godina, to više ne važi...

– Slažem se.

 Primećuješ li neku promenu za ove dve-tri godine?

– Ima razlike, ne generacijski, više regionalne. Totalno su drugačija deca u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Kikindi... Jako su različiti mentaliteti u zavisnosti u kom okruženju žive. Deca u manjim sredinama, koja nemaju često priliku da vide ovako nešto, mnogo više se daju i pažljivije gledaju, jer je za njih neverovatno da im je došao džinovski robot od tri metra, prošao led diodama na rođendan, naspram Beograda gde stvarno svega ima i deca češće vide ovakve stvari.

 Kakvu budućnost vidiš u ovom svom poslu, kakva je perspektiva animatora?

– Mi radimo i noćne programe, festivale, ne radimo samo za decu, iako su nam ona prioritet. Deo naše ekipe više nastupa u Beogradu u okviru noćnog programa za odrasle. Cilj nam je da sve što možete da vidite u nekim najelitnijim klubovima, može da dođe i kod vas u dvorište. Želimo da deca iskuse nešto što inače nikad ne bi mogla da vide.

 Koliko bubrega moramo da prodamo za takav doživljaj?

– Minimalno. Pozajmiš od komšije. Ha, ha.

 Vidiš, toga se ne bih setila...

– Postoje cene za sve.

 Koliko para, toliko animacije?

– Tako je. Imamo programe za sve i svakoga. Još nisam imao situaciju da čujem da neko ne može da nas plati. Verovatno je prikladno za ljude ovo što radimo.

 Kako, generalno, vidiš budućnost tvog posla? Koliko će to biti zanimljivo i atraktivno za pet, deset, 20, 30 godina? Koliko će klovnovi za 40 godina biti popularni?

– Oni su sad popularniji nego što su bili pre 40 godina.

 Da, ali pre 40 godina su više bili jezivi, u strašnim kostimima...

– Tako je, slažem se. Sve mora da evoluira, kao i mi. Iskoče novi trendovi, društvene mreže, moramo da pronađemo šta je aktuelno i da napravimo novi program koji uključuje stvari koje su deci u tom trenutku zanimljive.

 Postoje li granice u svemu tome?

– Zasad ih još nismo našli. Šta god je zanimljivo, ako izađe nova emisija, nova serija, crtani, za dva dana mi imamo novu igru koja je prilagođena tome. Deca hoće tematske rođendane, Hari Poter, Sreda... Ful kostimirana žurka u temi serije. Nijedan rođendan nije isti. Kakva su nam deca, takav nam je program. 

 A kakva nam je situacija u društvu kad pogledaš kakva su nam deca? Imaš priliku da vidiš kako razmišljaju, kako se ponašaju, šta ih zabavlja i slično...

– Mi prvenstveno jesmo animatori, tu smo da zabavimo decu, ali veliki deo našeg posla je da mi nismo samo to, ima pedagoškog dela koji gledamo da održimo. Ne možemo da se zabavljamo ako neko dete radi nešto što ne treba. Zaustavljamo program, sednemo, pričamo sa decom, ne može da se ovako radi, ne može da se kvari koncept žurke, sve svedemo da se razumemo. Ljudi smo, hajde da komuniciramo. Ja sam stariji, ali hajde da pričamo kao dve odrasle osobe i da budemo ozbiljni. Dođemo na nivo da deca mogu da nas razumeju i da ih neko konačno sluša. To je najveći problem kod nas danas, što niko ne sluša decu. Druga deca budu zbunjena, ne znaju šta se dešava, ali sednu oko nas i slušaju. Kad završimo razgovor, nastavljamo dalje sa žurkom. To dete više ne pravi problem, ono postaje glavno i najviše se zabavlja. Jer, njega je neko, konačno, čuo. Tu smo da ih zabavimo, ali i da ih saslušamo. Vreme je da se čujemo i da vidimo zašto neko radi nešto što ne treba, dok se svi ostali igraju.

 Da li možeš sebe da zamisliš da do kraja radnog veka radiš ovo?

– Iskreno, da. Jer, taj performerski deo ljudi rade ceo svoj život. Ne vidim ograničenja za sebe.

 Ne mislim na ograničenja te vrste, već na tvoje interesovanje za ovakvu profesiju, gde ti sebe vidiš...

– Vidim se tu u potpunosti. Maksimalno se dajem, trudim se da ne usavršavam samo veštine koje trenutno imam, nego da donosim nove. Novi rekvizit smo doneli, vežbamo, treniramo. Otputovao sam u drugu državu da kupim nove rekvizite, koje pokušavam da stvorim kao ponudu kod nas jer dosad nije postojala.

 O čemu se radi?

– Vatreni rekvizit koji na Balkanu još nije bio. To je vatreni štap, za razliku od ovih na koje smo navikli, a koji samo na krajevima imaju zapaljivi materijal, ovaj ima pola metra i samo jedan deo u sredini koji ne gori, a za šta se drži. Mnogo je veća količina vatre u pitanju i totalno je drugačiji tip rekvizita za vrtenje. To je nešto što kod nas još nema. Ja se dajem za svoje veštine i imam podršku cele ekipe. To mi daje motivaciju, želim da napredujem u nečemu. Ako stvoriš novi rekvizit ili novu tačku, naravno, ona će biti prikazana.

 Ako neko želi da vam se priključi ili da vas angažuje, kako može da vas kontaktira?

– Preko broja telefona 060/060-63-86, Instagrama, Fejsa, Tik-Toka, sajta... Samo kucate „Cirkus animatori”, najvažnije je da nas pozovu mnogo ranije, jer se brzo popunjavaju termini.

 Da li bi još nešto dodao, istakao? Tipa, ne pokušavajte ovo kod kuće!

– Nikako ne pokušavajte ovo kod kuće, ali možete pokušati s nama.