TVOJA REČ Milica Knežević (25): Sudar mi je u potpunosti promenio život

Uprkos tome što je tada imala utisak da je svim njenim snovama i ambicijama došao kraj, Milica je shvatila da plakanje između četiri zida čini stvar još gorom te je danas studentkinja završne godine softverskog inženjeringa na zrenjaninskom fakulteteu „Mihajlo Pupin”, zaposlena je, srećno zaljubljena i dobila je titulu „Najžena za 2018. godinu”, koju dodeljuje „Blic žena”.

– Budući da nisam rođena s invaliditetom, detinjstvo i tinejyerski period sam bila kao sva ostala deca, a 2009. godine sam imala saobraćajnu nezgodu koja je u potpunosti promenila moj život i sve planove – priseća se naša sagovornica.

Šta je si tad želela i koliko se to razlikuje od tvojih trenutnih želja?

– U prvom periodu kad mi se sve to dogodilo, mislila sam da nema više ništa od mojih želja. Trenirala sam odbojku pre nezgode i to je bila moja velika ljubav, jedina stvar koju sam volela da radim, a više nisam mogla. Tada je sve to delovalo poprilično loše, ali vremenom sam našla način da se vratim životu i da nastavim da radim stvari koje volim i želim, tako da, danas se moje želje ne razlikuju mnogo, u smislu da sam većinu njih već ostvarila. Sad je jedina razlika u tome što sam i sazrela i nastavila dalje.

Šta te je motivisalo da ne odustaješ, već da samo preoblikuješ svoje ciljeve?

– Prva stvar je ta što nisam imala neki izbor. Jer, kad se nađete u takvoj situaciji da možete da se zatvorite u četiri zida i plačete zbog svega što se desilo, prosto vidite da to ne daje nikakve rezultate već se samo osećate gore. Jedino možete tražiti način da popravite stvari i da nastavite dalje. Tako sam i krenula. Mnogo mi je značila podrška porodice i prijatelja, i sve to mi je davalo vetar u leđa. Kad ostvarite ono za šta se trudite, to je dodatna motivacija da uradite nešto dalje.

Sada si ti neko ko motiviše druge i daje im podršku. Kolika je odgovornost imati takvu ulogu?

– Iskreno, većinu stvari koje radim, ne radim da bih motivisala druge. Drago mi je što to motiviše i osobe s invaliditetom i sve ostale mlade ljude da žive svoj život i da ne dozvole da ih prepreke zaustave u ostvarivanju svega što žele.

U tom smislu, koliko je danas teško motivisati mlade?

– Mislim da uvek zavisi od osobe i toga koliko ona želi da se motiviše i bude motivisana. U suprotnom, ništa ne vredi. S druge strane, ima mnogo mladih ljudi koji su voljni da urade mnoge stvari.

Postoji li mogućnost da ti neka operacija ili neke druge intervencije povrate hod ili da, makar, dođe do nekog pomaka?

– Većina ljudi koja me ne poznaje ne zna da sam ja sad u hiljadu puta boljem stanju nego u periodu nakon nezgode. Povreda je takva da je teško postići bilo kakav pomak, treba mnogo vremena i mnogo rada. Nažalost, ne postoji nikakav lek ili opercija koja će rešiti da se sve vrati kao što je nekad bilo. I verovatno se tako nešto nikad neće ni desiti. Ja jesam mnogo bolje nego što sam bila i svakodnevno radim na tome da održim svoje stanje i da sve unapredim.

Kad se već dotičemo budućnosti, kakvi su ti planovi za dalje?

– Uvek imam mnogo planova, nikad ne znam šta se može ostvariti, a šta ne jer ne ide sve onako kako planiramo i hoćemo. Uvek imam neku ogromnu listu. Svakako da planiram da ove godine zvaršim fakultet u roku, počela sam da radim, tako da se nadam da ću uspeti da napredujem i kad je reč o karijeri. Društveni aktivizam mi dosta znači i na tom polju. Sad sam deo mentorskog programa za žene s invaliditetom.

U tom kontekstu, kako bi ocenila kakva je situacija osoba s invaliditetom u Srbiji, naročito kada je reč o ženama?

– Mislim da je generalno loša u svakom pogledu. Diskriminacija, nepoštovanje zakona... i meni lično, kao korisnici invalidskih kolica, pre svega gotovo nepostojeća arhitektonska pristupačnost. Problemi su na svakom koraku, i oko zaposlenja, ostvarivanja prava, uopšte ravnopravnosti...

Ali, ti si svakako simbol promene i pomaka. Ove godine si osvojila i priznanje „Najžene 2018” od „Blic Žene”?

– Prošle godine sam dobila priznanje Egzit fondacije i NIS-a. Osvojila sam prvo mesto u oblasti društvenog aktivizma kao mladi heroj Srbije. Obe nagrade su u vezi sa svim što radim i čime sam doprinela i -drugim ljudima. Znači mi što su ljudi to prepoznali i odlučili da nagrade, a i što su dali prostora da se moja priča čuje i da dođe do drugih ljudi.

L. Radlovački