TVOJA REČ Jelena Vujović (22): Cirkus je spoj svega

Međutim, nije baš u potpunosti tako. Idealan primer tome je Novosađanka Jelena Vujović koja je deset godina trenirala ritmičku gimnastiku, potom je upisala arhitekturu na FTN-u gde je trenutno apsolvent, a u međuvremenu je počela da se bavi i cirkusom. Da, vrlo neobična i naizgled nespojiva kombinacija.

- Zapravo, ni nema nikakve veze jedno s drugim - objašnjava Jelena. - Arhitekturu sam upisala slučajno. Moj tata je voleo taj deo sveta, pa sam i ja zavolela uz njega. Razmišljala sam da upišem Akademiju, fotografiju, ali je ovo deo koji ima i umetnost i tehničku stranu.

Koliko možeš da povežeš geometriju i proračune sa gimnastikom i cirkusom?

- Možda je veza to što postoje disciplina i istrajnost u oba. Red koji sam naučila u gimnastici, fokusiranost na nešto, sve to mi je pomoglo na fakultetu da istrajem.

A obrnuto? Koliko ima arhitekture u plesovima?

- Skoro ni malo. Meni je to bio ventil uz sve što radim.

Što si odustala od ritmičke gimnastike?

- To je sport u kom karijera traje kratko. U poslednje vreme se to produžava, ali uglavnom, kad kreneš na fakultet prestaje bavljenje sportom u profesionalne svrhe, a ja sam imala neku povredu kičme s 18 godina. Tad sam već deset godina trenirala. I dalje sam u ritmičkoj gimnastici, radim kao trener kod moje trenerke.

Onda si prešla u cirkus?

- Da. Imala sam jedan period kada sam tražila čime bih mogla da se bavim s obzirom na to da sam se povredila, a nisam tip koji može da sedi mirno i da ništa ne radi. Gimnastika je jako kompleksna, ima gomilu disciplina u sebi. Pokušala sam da se nađem u svetu cirkusa, ali u gradu se to nije nudilo. Slučajno sam na Fejsbuku našla radionicu vazdušnih akrobacija i oduševila sam se. Sad sam u cirkusu nekih godinu i po dana.

I šta sve radiš?

- Počela sam od svile i ringa, to su akrobacije u vazduhu. Onda sam počela da vrtim poi, a onda sam shvatila da se koristi i obruč, pa se i time zabavljam. Sad želim sve da probam. Cirkus je spoj svega. Ima sportsku stranu, uključuje i scenu na kojoj moraš da ispričaš neku priču.

Gde sebe vidiš dalje? Dokle misliš da ćeš se baviti cirkusom?

- Mislim da ću ostati u cirkusu, to nije sporno. Razmišljam da, kad diplomiram, putujem i vidim kakve su mogućnosti cirkusa u svetu, jer se kod nas tek afirmiše i pokušavamo da napravimo scenu. U inostranstvu već postoje akademije.

Postoje akademije za cirkus?!

- Da, da. Cirkuske akademije. Imaš prijemni, zavisi kako gde. Ideš na radionice za dramski deo, snagu, ples, akrobacije, pa ideš na prijemni i treba da imaš svoju tačku i eto...

Je l’ planiraš tako nešto?

- Razmišljam još uvek. Još mi treba taj period da vidim šta je sve moguće i koliko je izvodljivo, i da li to zaista želim da uradim.

Znači, nije da baš planiraš da se baviš arhitekturom?

- Planiram! Planiram da se usavršavam i u tom polju, ali trenutno mislim da je vreme za cirkus, jer već kasnim s godinama. A i treba da budeš fizički aktivan. Što se tiče arhitekture, najviše bih volela da imam neku svoju radionicu i da ovo znanje koje imam iskoristim za pravljenje lampi, ili za scenografiju. Zanimljivo mi je da se bavim dizajnom.

Pa, da. Praktično možeš da spojiš obe ljubavi...

- O tome najviše i razmišljam.

Kako izgleda kad pogrešiš na sceni?

- E, pa super! Imala sam problem s tim jer sam skoro i počela da nastupam. Imala sam tremu. Ali, na kraju nešto improvizuješ, samo nastaviš dalje. Niko ni ne skonta. Dešava se.

L. Radlovački