TVOJA REČ Katarina Zec (20), balerina Srpskog narodnog pozorišta

Ne sluteći da će je on vrlo brzo odvesti u klasični balet, i to u Novom Sadu, odlučila je da se prepusti vodama tog plesa te je sad, sa svega 20 godina, već dve sezone zaposlena u anslamblu Srpskog narodnog pozorišta. Do sada je imala uloge u predstavama kao što su „Žizela”, „Labudovo jezero”, „Grk zorba”, „Vragolanka”, „Don Kihot” i druge, dok se trenutno priprema za „Madam Baterflaj” koja će biti izvedena 18, 22. i 24. maja. Uz sve to, studira i sportsku psihologiju na privatnom fakultetu Tims.

- Na samom početku, nekako mi se svideo yez balet, muzika i pokret, ali ništa nisam shvatala ozbiljno, da bi me posle dva-tri časa profesorica pitala da li sam se bavila klasičnim baletom, a ja sam tad jedva znača šta je yez balet - priseća se kroz osmeh Katarina. - Kaže mi da pozovem roditelje, jer smatra da imam mnogo predispozicije za klasični balet. Od tada se profesorica više nije pojavljivala na treninima jer nije bilo dovoljno dece, ali mene je zapazila i pitala me je da pokušam u Novom Sadu. Baš je bila uporna i mi odemo da probam u jednoj baletskoj školi. Nova profesorica kaže da bih morala svaki dan da dolazim na časove baleta, ali ja to nisam baš nešto želela, međutim i ona je bila uporna, da bar pokušam dvaput nedeljno. I kako sam to krenula, meni se ipak svidi i upišem se u državnu baletsku školu u Novom Sadu. Iako sam zakasnila pola godine, primili su me... Nekako su mi se sva vrata otvarala... Upišem se tu, međutim dve godine sam svaki dan putovala nakon škole u Rumi. Onda sam shvatila da mi se ta težina tog zadatka, koji nije kao u ostalim sportovima, sviđa. Uvek sam volela kondicione treninge, kad na njima ostavim dušu, a to je tako svaki put na baletu. Išla sam na takmičenja, osvajala dobre rezultate i eto... Trenutno sam zaposlena u ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, ovo mi je druga sezona, a studiram sportsku psihologiju od ove godine na Timsu. Oduvek sam bila tremaroš i kadgod sam imala nastup, zanimalo me je šta se to dešava, otkud trema, zašto u sali odradim nešto perfektno, a šta to utiče na moju izvedbu kad izađem na scenu. Volela bih i kasnije, da uz balet, pomažem umetnicima i sportistima da se izbore sa tremom i svime što ih muči u poslu.

Zbog čega je taj balet toliko naporan? Kad ga gledamo, sav je tako graciozan, elegantan, kao da uz po’ muke sve to radite...

- Kada bi balet pripadao sportu, spakovala bih ga među najekstremnije sportove, zato što je veoma neprirodan. Sve pozicije tela nisu prirodne, moraš da razmišljaš o milion i jednoj stvari, osećam se kao robot koji mora da se fokusira na sve to. Ali, naš zadatak jeste da balet prikažemo kao da je lak, kao da lebdimo, a iza toga stoji ogroman rad, koji se ne može ni opisati, koliko je sve naporno i teško i koliko povreda ima... Sve je potpuno drugačije od prirodnog i naše telo se bori protiv nekih pokreta, a mi ga teramo na sve moguće načine...

Pa, što to radite?!

- Nekako je, ne znam...

Zbog čega je balet toliko poseban da vredi žrtvovati svoje telo?

- Meni se dopada što je tako težak, što pokušavam da dođem do nekog savršenstva, iako u baletu to, realno, ne postoji. Kod nas nije samo da se izvrti pirueta ili samo podigne noga... Iza toga stoji toliko stvari, kako izgleda to stopalo, kako je nameštena ruka iako podižem nogu, gde gledam, da li mi je lice hladno ili sam nasmejana, da li publika može da primeti naše emocije... Toliko je kompleksno i toliko ima faza i posla oko toga, da je to možda čar baleta i što ne može svako da ga izvede. Čak i ako imaš sve predispozicije za balet, ako nemaš želju da daš 200 odsto sebe, i da svaki put budeš bolji i vidiš taj napredak...

Šta tebi najteže pada od svega?

- Hm... Šta mi najteže pada... Pa, ne znam... Pošto je balet igra, i treba da se opustim i da uživam u svakom elementu, a to je teško uraditi jer razmišljam o mnogo stvari koje treba da popravim, da noga svaki dan izgleda lepše i bude podignutija za milimetar više... i onda u svoj toj težini posla, teško je uživati, u smislu da si stalno nasmejan, da izgledaš kao da radiš sa lakoćom. Nekad treba publiku malo prevariti, da oni misle da je nama lako, da je to ništa za nas. To je možda najteže - da prikažem da je lako, a iznutra je baš rudnički posao.

Koliko balet nosiš van pozorišne scene?

- Nikad ga ni ne ispuštam, nekako je uvek tu. Dosta vežbam u teretani i mimo pozorišta, i to radim da bih bila bolja u baletu. Tako da, nosim ga u teretanu, i kući, non-stop moram da pružam stopala, pa tresem šakama i cele noći sanjam leptire... Tako da, prosto ga ne ispuštam nikad. I kad idem ulicom, gledam da se nikad ne opuštam, jer na sceni to ni ne smem sebi da dozvolim, gledam da uvek budem ispravljena, jer bude mi posle lakše na predstavama. Ako o baletu razmišljam samo dok sam na baletu, onda će mi biti teže.

Koliko te, baš zbog svega navedenog, balet po nekim pitanjima ograničava?

- Ograničava me, ali mislim da ne bih mogla drugačije ni da živim, bez svega toga, nekako se baš saživeo sa mnom i tako mi je lakše, ne stvara mi neku težinu. I kad imam dosta slobodnog vremena, osećam se kao da mi nešto fali, kao da gubim vreme... Recimo, hiljadu puta pustim neki film, ali na pola ne znam o čemu se radi jer razmišljam o špic-patikama, da li sam ih ušila na dobru stranu, da li će mi biti previše tvrde ili meke, da li sad da ih uzmem... Ali mi još uvek to ništa ne smeta, lepo mi je kad sam tako zauzeta, imam osećaj da tako gradim sebe i da sam onda svakog dana bolja.

Šta je, onda, najlepše u vezi sa baletom?

- Definitivno aplauz posle završene predstave. Svaki put publika drugačije reaguje, na svakog igrača, na svakog solistu... iako se to možda ne čuje i ne vidi, ali kad dublje uđete u srž svega toga, onda se oseti da je drugačije. Možda ni publika ne misli da drugačije tapše, ali iz njih na drugačiji način izlazi ta njihova zahvalnost kada vam čestitaju, da ste im ulepšali veče, da su videli nešto neverovatno u toj predstavi... A i muzika mi je prelepa u baletu, ta klasična, ne znam, drugačija je od ovog sveta, kao da sam u prošlosti.

L. Radlovački