ТВОЈА РЕЧ Катарина Зец (20), балерина Српског народног позоришта

Не слутећи да ће је он врло брзо одвести у класични балет, и то у Новом Саду, одлучила је да се препусти водама тог плеса те је сад, са свега 20 година, већ две сезоне запослена у ансламблу Српског народног позоришта. До сада је имала улоге у представама као што су „Жизела”, „Лабудово језеро”, „Грк зорба”, „Враголанка”, „Дон Кихот” и друге, док се тренутно припрема за „Мадам Батерфлај” која ће бити изведена 18, 22. и 24. маја. Уз све то, студира и спортску психологију на приватном факултету Тимс.

- На самом почетку, некако ми се свидео yеz балет, музика и покрет, али ништа нисам схватала озбиљно, да би ме после два-три часа професорица питала да ли сам се бавила класичним балетом, а ја сам тад једва знача шта је yеz балет - присећа се кроз осмех Катарина. - Каже ми да позовем родитеље, јер сматра да имам много предиспозиције за класични балет. Од тада се професорица више није појављивала на тренинима јер није било довољно деце, али мене је запазила и питала ме је да покушам у Новом Саду. Баш је била упорна и ми одемо да пробам у једној балетској школи. Нова професорица каже да бих морала сваки дан да долазим на часове балета, али ја то нисам баш нешто желела, међутим и она је била упорна, да бар покушам двапут недељно. И како сам то кренула, мени се ипак свиди и упишем се у државну балетску школу у Новом Саду. Иако сам закаснила пола године, примили су ме... Некако су ми се сва врата отварала... Упишем се ту, међутим две године сам сваки дан путовала након школе у Руми. Онда сам схватила да ми се та тежина тог задатка, који није као у осталим спортовима, свиђа. Увек сам волела кондиционе тренинге, кад на њима оставим душу, а то је тако сваки пут на балету. Ишла сам на такмичења, освајала добре резултате и ето... Тренутно сам запослена у ансамблу Српског народног позоришта, ово ми је друга сезона, а студирам спортску психологију од ове године на Тимсу. Одувек сам била тремарош и кадгод сам имала наступ, занимало ме је шта се то дешава, откуд трема, зашто у сали одрадим нешто перфектно, а шта то утиче на моју изведбу кад изађем на сцену. Волела бих и касније, да уз балет, помажем уметницима и спортистима да се изборе са тремом и свиме што их мучи у послу.

Због чега је тај балет толико напоран? Кад га гледамо, сав је тако грациозан, елегантан, као да уз по’ муке све то радите...

- Када би балет припадао спорту, спаковала бих га међу најекстремније спортове, зато што је веома неприродан. Све позиције тела нису природне, мораш да размишљаш о милион и једној ствари, осећам се као робот који мора да се фокусира на све то. Али, наш задатак јесте да балет прикажемо као да је лак, као да лебдимо, а иза тога стоји огроман рад, који се не може ни описати, колико је све напорно и тешко и колико повреда има... Све је потпуно другачије од природног и наше тело се бори против неких покрета, а ми га терамо на све могуће начине...

Па, што то радите?!

- Некако је, не знам...

Због чега је балет толико посебан да вреди жртвовати своје тело?

- Мени се допада што је тако тежак, што покушавам да дођем до неког савршенства, иако у балету то, реално, не постоји. Код нас није само да се изврти пируета или само подигне нога... Иза тога стоји толико ствари, како изгледа то стопало, како је намештена рука иако подижем ногу, где гледам, да ли ми је лице хладно или сам насмејана, да ли публика може да примети наше емоције... Толико је комплексно и толико има фаза и посла око тога, да је то можда чар балета и што не може свако да га изведе. Чак и ако имаш све предиспозиције за балет, ако немаш жељу да даш 200 одсто себе, и да сваки пут будеш бољи и видиш тај напредак...

Шта теби најтеже пада од свега?

- Хм... Шта ми најтеже пада... Па, не знам... Пошто је балет игра, и треба да се опустим и да уживам у сваком елементу, а то је тешко урадити јер размишљам о много ствари које треба да поправим, да нога сваки дан изгледа лепше и буде подигнутија за милиметар више... и онда у свој тој тежини посла, тешко је уживати, у смислу да си стално насмејан, да изгледаш као да радиш са лакоћом. Некад треба публику мало преварити, да они мисле да је нама лако, да је то ништа за нас. То је можда најтеже - да прикажем да је лако, а изнутра је баш руднички посао.

Колико балет носиш ван позоришне сцене?

- Никад га ни не испуштам, некако је увек ту. Доста вежбам у теретани и мимо позоришта, и то радим да бих била боља у балету. Тако да, носим га у теретану, и кући, нон-стоп морам да пружам стопала, па тресем шакама и целе ноћи сањам лептире... Тако да, просто га не испуштам никад. И кад идем улицом, гледам да се никад не опуштам, јер на сцени то ни не смем себи да дозволим, гледам да увек будем исправљена, јер буде ми после лакше на представама. Ако о балету размишљам само док сам на балету, онда ће ми бити теже.

Колико те, баш због свега наведеног, балет по неким питањима ограничава?

- Ограничава ме, али мислим да не бих могла другачије ни да живим, без свега тога, некако се баш саживео са мном и тако ми је лакше, не ствара ми неку тежину. И кад имам доста слободног времена, осећам се као да ми нешто фали, као да губим време... Рецимо, хиљаду пута пустим неки филм, али на пола не знам о чему се ради јер размишљам о шпиц-патикама, да ли сам их ушила на добру страну, да ли ће ми бити превише тврде или меке, да ли сад да их узмем... Али ми још увек то ништа не смета, лепо ми је кад сам тако заузета, имам осећај да тако градим себе и да сам онда сваког дана боља.

Шта је, онда, најлепше у вези са балетом?

- Дефинитивно аплауз после завршене представе. Сваки пут публика другачије реагује, на сваког играча, на сваког солисту... иако се то можда не чује и не види, али кад дубље уђете у срж свега тога, онда се осети да је другачије. Можда ни публика не мисли да другачије тапше, али из њих на другачији начин излази та њихова захвалност када вам честитају, да сте им улепшали вече, да су видели нешто невероватно у тој представи... А и музика ми је прелепа у балету, та класична, не знам, другачија је од овог света, као да сам у прошлости.

Л. Радловачки