TVOJA REČ Ivan Živković (22), gitarista: Od sviranja se može popiti, ali ne i živeti

Osim što je publike sve manje, etiketiranja su i dalje prisutna, kvalitetne stvari se slabije cene, pa su muzičari često prinuđeni da sviraju i nešto što ne spada u njihov domen interesovanja. Međutim, da bi izbegao takve situacije, Ivan trenutno svira u čak tri benda: „Pet minuta slave”, „Moshpit” i „Prljava frekvencija”.

Inače, Ivan i studira medije na Fakultetu za menadžment i radi kao tonski tehničar na Radio Novom Sadu. A kad je reč o planovima – želja mu je da uspešno uklopi posao i ljubav, ali i da mu ljubav postane prioritet.

Šta te je privuklo audio i video produkciji, budući da si se zbog toga odlučio da studiraš medije?

– Muzika koja je u kući konstantno, od malih nogu. Stalno se nešto pevalo, pa sam kasnije i počeo da sviram gitaru, što se iz čistog hobija pretvorilo u ljubav koja traje desetak godina.

Ti sada i sviraš u nekoliko bendova... Kad si prvi put ušao u neki bend?

– Početak srednje škole, 2015-2016. godine. Bivši bubnjar „Pet minuta slave” me je zvao da sviram gitaru i tako sam krenuo. Tako da sam od početka svoje karije sa njima, a oni sviraju od 2014.

Koliko si bendova do sada promenio? Kako to ide u svetu muzike da bi se opstalo?

– Da bi se opstalo, moraš biti aktivan, ne možeš da stojiš jer te ljudi onda zaborave. Konstantno sam gledao da budem negde, da budem prisutan na svakom dešavanju, svakoj svirci. U srednjoj smo imali jedan mali bend „Put za evakuaciju” koji smo oformili nas četvorica iz šale, ali smo ga ozbiljno shvatali, pa je na kraju i ispalo jako dobro. Snimili smo album sa četiri obrade i četiri naše pesme, koje su bile pune naših osećanja i kritike društva. Kad se završila ta priča, okupio sam neku ekipicu za druženje i zbog sviranja, zvali smo se „Piter Panker” i tad smo svirali isključivo pank i stvari koje mi volimo i koje su nam se svirale. Neću da kažem da smo se ikad raspali, ali smo prestali da sviramo. Sad da se sastavimo, možemo svirati najnormalnije.

Da li planirate ponovo zajedno da svirate?

– Videćemo, ne znam. Zavisi kakvo bude bilo vreme. U smislu, da li ćemo uspeti svi da imamo istu želju u istom trenutku. To je najbitnije, da ljudi sa kojima sviram imaju istu želju i da vide nešto u tome isto kao i ja. Kad se to završilo, ostao sam na „Pet minuta slave”, dok se početkom godine rodio „Moshpit”, koji ima duplo značenje: na srpskom kao „moš’ piti” i na engleskom znači kao šutka, gurkanje na koncertu. Tu je skroz druga ekipa. Otišli smo u studio, snimili EP od četiri pesme u kojima isto govorimo o nekim problemima nas klinaca, koji su puni bunta i besa. Album je sam po sebi jako besan, nema nijedna spora stvar, sve su baš brze i to je nekako naše izlivanje svega šo osećamo.

Koji su žanrovi u pitanju?

– Uglavnom je to neki pank, hard kor, koji se svirao devedesetih.

Koliko danas ti žanrovi imaju prođu?

– Nažalost, jako malo. Barem što se tiče mlađih i manjih bendova. Naravno, na stranu svi bendovi koji su osamdesetih, devedesetih i početkom dvehiljaditih počeli da rade, oni su prošli kako treba. Najpoznatiji novosadski bendovi „Ritam nereda”, „Ateist rep”, „Goblini”, malo kasnije i drugari iz Hrvatske „Brkovi”... oni su na svoj šarm uspeli da privuku masu jer im je to u tom trenutku jedino bilo pristupačno, i onda su se ljudi navikli na njih. Danas je malo drugačije, na internetu ima svega. Mi iz „Pet minuta slave” smo prvi bend posle „Ateist repa” i gdegod oni sviraju van Novog Sada, mi uglavnom idemo da sviramo sa njima. To je neka konekcija koju stvaraju stariji i mlađi bendovi i takva podrška će uvek postojati.

Iz tvoje perspektive, ima li ‘leba u muzici i može li se šta popit’?

– Uf, može se popiti, ali se ne može živeti. To je trenutno teško.

Koliko vas muzičare onda to dovodi u situaciju da pristajete i na nešto što vas ne zanima i što je ispod vašeg „nivoa”, jer ste prinuđeni da svirate sve i svašta jer tu leže pare?

– Iskreno, nijedan moj bend nije imao neku priliku da svira tako nešto. A pojedinačno, bilo je nekoliko situacija kad su me zvali da sviram nešto što se meni lično ne svira. Imao sam ponude i pozive, ali sam gledao da ih na finjaka odbijem. Odem nekad, odsviram malo i kažem im da ja sviram na određeni način i da to ne može niko da mi menja. Ne želim da iko menja moj imidž, jer sam to ja.

Kakva budućnost čeka alternativnu scenu?

– Ne znam šta da kažem. Teško je govoriti o budućnosti, ali kroz istoriju smo videli da je narodnu muziku zamenila alternativa, pa je onda došao turbo folk, a mislim da će opet doći vreme alternative.

Koliko će razvitak tehnologije i veštačke inteligencije uticati na muziku uopšte? Mislim, već sad utiče...

– Utiče mnogo i mislim da će uticati još više do nekog trenutka. Sve što nam je danas dostupno je apsolutno isto. Sve je to teško napraviti, ali opet je teže da se četiri osobe u jednoj prostoriji dogovore šta će svirati. Mislim da je to mnogo teže nego da jedna osoba iz mozga izbaci sve na kompjuter.

Spomenuo si da je sve isto što se danas sluša. Koliko je izazovno istaći se iz svega toga i biti neko ko zavređuje pažnju?

– Veoma teško. Mislim da muzika sama po sebi ne mora da bude različita, nego ljudi treba da budu različiti. Scenski nastupi su bitni. Danas klinci dođu na svirku i samo se šutkaju, imam osećaj da ni ne gledaju šta i kako sviramo. Ljudi više ne gledaju prave vrednosti. Osoba koja peva na plejbek i dopunjuje reči i oslanja se na to da gađa publiku patikama, a to nije muzika nego cirkus.

Da li ćeš imati neke nastupe uskoro?

– Da, 22. decembra sviram bas sa „Prljavom frekvencijom” u SKCNS „Fabrika”, 6. januara sa „Pet minuta slave” sviram u Underground Beočin i 13. januara isto sa njima kao predgrupa „Ateist repu” u Bačkoj Palanci.

Da li bi hteo još nešto da dodaš, istakneš, apeluješ?

– Pozdravio bih tatu, mamu i devojku Milanu.

Lea Radlovački