ТВОЈА РЕЧ Иван Живковић (22), гитариста: Од свирања се може попити, али не и живети

Осим што је публике све мање, етикетирања су и даље присутна, квалитетне ствари се слабије цене, па су музичари често принуђени да свирају и нешто што не спада у њихов домен интересовања. Међутим, да би избегао такве ситуације, Иван тренутно свира у чак три бенда: „Пет минута славе”, „Мосхпит” и „Прљава фреквенција”.

Иначе, Иван и студира медије на Факултету за менаџмент и ради као тонски техничар на Радио Новом Саду. А кад је реч о плановима – жеља му је да успешно уклопи посао и љубав, али и да му љубав постане приоритет.

Шта те је привукло аудио и видео продукцији, будући да си се због тога одлучио да студираш медије?

– Музика која је у кући константно, од малих ногу. Стално се нешто певало, па сам касније и почео да свирам гитару, што се из чистог хобија претворило у љубав која траје десетак година.

Ти сада и свираш у неколико бендова... Кад си први пут ушао у неки бенд?

– Почетак средње школе, 2015-2016. године. Бивши бубњар „Пет минута славе” ме је звао да свирам гитару и тако сам кренуо. Тако да сам од почетка своје карије са њима, а они свирају од 2014.

Колико си бендова до сада променио? Како то иде у свету музике да би се опстало?

– Да би се опстало, мораш бити активан, не можеш да стојиш јер те људи онда забораве. Константно сам гледао да будем негде, да будем присутан на сваком дешавању, свакој свирци. У средњој смо имали један мали бенд „Пут за евакуацију” који смо оформили нас четворица из шале, али смо га озбиљно схватали, па је на крају и испало јако добро. Снимили смо албум са четири обраде и четири наше песме, које су биле пуне наших осећања и критике друштва. Кад се завршила та прича, окупио сам неку екипицу за дружење и због свирања, звали смо се „Питер Панкер” и тад смо свирали искључиво панк и ствари које ми волимо и које су нам се свирале. Нећу да кажем да смо се икад распали, али смо престали да свирамо. Сад да се саставимо, можемо свирати најнормалније.

Да ли планирате поново заједно да свирате?

– Видећемо, не знам. Зависи какво буде било време. У смислу, да ли ћемо успети сви да имамо исту жељу у истом тренутку. То је најбитније, да људи са којима свирам имају исту жељу и да виде нешто у томе исто као и ја. Кад се то завршило, остао сам на „Пет минута славе”, док се почетком године родио „Мосхпит”, који има дупло значење: на српском као „мош’ пити” и на енглеском значи као шутка, гуркање на концерту. Ту је скроз друга екипа. Отишли смо у студио, снимили ЕП од четири песме у којима исто говоримо о неким проблемима нас клинаца, који су пуни бунта и беса. Албум је сам по себи јако бесан, нема ниједна спора ствар, све су баш брзе и то је некако наше изливање свега шо осећамо.

Који су жанрови у питању?

– Углавном је то неки панк, хард кор, који се свирао деведесетих.

Колико данас ти жанрови имају прођу?

– Нажалост, јако мало. Барем што се тиче млађих и мањих бендова. Наравно, на страну сви бендови који су осамдесетих, деведесетих и почетком двехиљадитих почели да раде, они су прошли како треба. Најпознатији новосадски бендови „Ритам нереда”, „Атеист реп”, „Гоблини”, мало касније и другари из Хрватске „Бркови”... они су на свој шарм успели да привуку масу јер им је то у том тренутку једино било приступачно, и онда су се људи навикли на њих. Данас је мало другачије, на интернету има свега. Ми из „Пет минута славе” смо први бенд после „Атеист репа” и гдегод они свирају ван Новог Сада, ми углавном идемо да свирамо са њима. То је нека конекција коју стварају старији и млађи бендови и таква подршка ће увек постојати.

Из твоје перспективе, има ли ‘леба у музици и може ли се шта попит’?

– Уф, може се попити, али се не може живети. То је тренутно тешко.

Колико вас музичаре онда то доводи у ситуацију да пристајете и на нешто што вас не занима и што је испод вашег „нивоа”, јер сте принуђени да свирате све и свашта јер ту леже паре?

– Искрено, ниједан мој бенд није имао неку прилику да свира тако нешто. А појединачно, било је неколико ситуација кад су ме звали да свирам нешто што се мени лично не свира. Имао сам понуде и позиве, али сам гледао да их на фињака одбијем. Одем некад, одсвирам мало и кажем им да ја свирам на одређени начин и да то не може нико да ми мења. Не желим да ико мења мој имиџ, јер сам то ја.

Каква будућност чека алтернативну сцену?

– Не знам шта да кажем. Тешко је говорити о будућности, али кроз историју смо видели да је народну музику заменила алтернатива, па је онда дошао турбо фолк, а мислим да ће опет доћи време алтернативе.

Колико ће развитак технологије и вештачке интелигенције утицати на музику уопште? Мислим, већ сад утиче...

– Утиче много и мислим да ће утицати још више до неког тренутка. Све што нам је данас доступно је апсолутно исто. Све је то тешко направити, али опет је теже да се четири особе у једној просторији договоре шта ће свирати. Мислим да је то много теже него да једна особа из мозга избаци све на компјутер.

Споменуо си да је све исто што се данас слуша. Колико је изазовно истаћи се из свега тога и бити неко ко завређује пажњу?

– Веома тешко. Мислим да музика сама по себи не мора да буде различита, него људи треба да буду различити. Сценски наступи су битни. Данас клинци дођу на свирку и само се шуткају, имам осећај да ни не гледају шта и како свирамо. Људи више не гледају праве вредности. Особа која пева на плејбек и допуњује речи и ослања се на то да гађа публику патикама, а то није музика него циркус.

Да ли ћеш имати неке наступе ускоро?

– Да, 22. децембра свирам бас са „Прљавом фреквенцијом” у СКЦНС „Фабрика”, 6. јануара са „Пет минута славе” свирам у Ундергроунд Беочин и 13. јануара исто са њима као предгрупа „Атеист репу” у Бачкој Паланци.

Да ли би хтео још нешто да додаш, истакнеш, апелујеш?

– Поздравио бих тату, маму и девојку Милану.

Леа Радловачки