TVOJA REČ: JOVAN GLAMOČANIN (24), PRVI PROFESIONALNI BODI-BILDER U SRBIJI Sport koji nije samo dizanje tegova i gledanje u ogledalo

Jedini profesionalni bodi-bilder u Srbiji je Jovan Glamočanin (24) iz Subotice, a tu titulu dobio je tek nedavno pobedivši na takmičenju „Fit Parada” u Budimpešti (15. oktobra) u kategoriji klasik fizik, i time osvojio pro kartu i priliku da se takmiči u SAD na „Mister Olimpia”. Premda je od detinjstva u sportu, Jovan se na kraju odlučio za teretanu i bodi-bilding, a uz iscrpljujuće treninge i neupitnu podršku porodice, prijatelja i trenera Borisa Hristova, svako izgladnjivanje, znojenje i finansijsko iscrpljivanje konačeno se isplatilo.

– Sport mi je uvek na prvom mestu – kaže za „Tvoj list” mladi Jovan. – Teretana mi je šest i po godina bila glavna, a takmičarski bodibilding poslednje tri godine. Ceo život sam u sportu, od malena su me roditelji gurali. Prvi sport mi je bio yudo, pa karate, pa hokej, plivanje i pretposlednji je bio vaterpolo. Mislio sam da ću naći nešto u tome, ali je bodibilding ipak bio u planu. 

 Koliko shvatam, zanima te sve osim trčanja.

– Sve osim trčanja, ja sam antitrkač. Trčanje mi je najgori izbor za kardio.

 Šta je ono što te je privuklo baš teretani i bodi-bildingu?

– Privukla me je disciplina. A verovatno i to što svaki bilder gleda stare filmove i klipove, kao što je Arnold Švarceneger i ako znate film „Pumping Iron”. To me je privuklo teretani i pomislih što se ne bih oprobao u takmičarskom bodi-bildingom. Volim tu disciplinu, nije mi odricanje, nije mi teško. Inače sam introvertan, pa se taj bilderski život poklopio sa mojim, tako da mi ništa nije teško.

 Družiš se samo sa tegovima?

– Bukvalno, da. Četiri zida, tegovi, niko me ne dira, nikog ne diram...

 Koliko vremena provodiš u teretani?

– Kad nisu pripreme, onda mi trening traje dva i po sata, a inače držim treninge, pa sam verovatno ceo dan tamo, jer mi je to primarni posao. Tokom priprema mi treninzi oduzimaju ceo dan, kad se sračunaju šetnje, kardio, tegovi, to bude i nekoliko sati dnevno. Tri treninga dnevno, plus na sve to što skoro svaki dan imam trening poziranja, što nije mala stvar.

 Trening poziranja?

– Treniramo poziranje, ono kad izađemo da poziramo... Ljudima to zvuči smešno, ali to je najteži deo. Morate biti u dobroj formi i kondiciji jer ste na takmičenju, a kad se sve sračuna, oko 45 minuta konstantno morate biti zgrčeni, stiskati se, što oduzima dosta snage. Plus na sve to ste dehidrirani, nemate energije, nemate hrane, pa kad se sve sračuna, to je najteži deo.

 Zar nije poenta u vežbanju, a na kraju izađeš nauljen, pokažeš svoje mišiće i to je to...

– To svi misle. Malo dignem teg, malo pojedem pirinač i piletinu i izađem, tamo se nasmejem i to je to. To generalno traje nekoliko sati, zavisi koliko ima takmičara, kategorija, da li ideš u dalji plasman... Tako da sve to ne traje pet minuta.

 Ipak, koliko god da je naporno, isplati se i vredi?

– Naravno, sav trud koji sam uložio... Pripreme su mi trajale nepuna tri meseca, tako da sam nekoliko dana pre takmičenja rekao da idem po ono što je moje. Sve što sam uložio, svaki dinar, svaki minut treninga, isplatilo se.

 Kažeš svaki dinar. Šta to znači?

– Generalno, ovo je jedan od najskupljih sportova, jer sve košta. Od suplemenata, sami morate da platite takmičenje, put, smeštaj i sve ide iz vašeg yepa ako nemate sponzore koji će to platiti. A najskuplja je hrana, jer jaja i meso danas nisu jeftini.

 Kakav ti je režim ishrane?

– Iskreno, izbegavam supermarkete, malo sam niža klasa, idem po pijacama, pa nađem neku bakicu koja mi da jaja po dobroj ceni, jer ja ne jedem tri-četiri jajeta dnevno, već do 15, pa kilo do kilo i po mesa, a samo kad se to sračuna mesečno, nije malo. A gde je sve ostalo – pirinač, povrće, suplementi, protein...

 Da li sam sebi spremaš hranu?

– Da, naučio sam da kuvam. Volim da kuvam, iskreno, volim da se igram sa receptima i sa hranom. Ko je lud da mi sprema šest-sedam obroka dnevno, pa moram sam.

 Da li te pripreme hrane opuštaju i da je to momenat kad ne moraš da budeš mnogo psihički i fizički aktivan?

– Jeste, svakom bilderu je to neka opuštencija, da napravi sebi hranu. Obično volim da gledam filmove, serije, crtaće, to je moj zen i da jedem uz to. Ali sve to kratko traje jer budem mnogo gladan, pa progutam obrok i onda sam opet gladan i razmišljam o sledećem obroku.

 Kakve crtaće jedan bodi-bilder gleda?

– Volim stare Cartoon Network crtaće i ovo što se zove anime. Ali stari crtaći su mi broj jedan.

 Rekla bih da si viši nego što se očekuje?

– Da, u mojoj kategoriji je visina 182 centimetra, a ja sam visok 188. Malo sam visok za ovaj sport, ali je meni dobro jer kad popunim „ram”, niko ne može da mi priđe blizu po mišićnoj masi i obliku.

 Koliko imaš kilograma?

– Na bini sam imao oko 96, a trenutno oko 112, krenuo sam lepo da jedem....

 Konačno hamburgeri, burek...

– Pa, ne. Izbegavam tu hranu, jedem isto što sam jeo na pripremama, ali više, pa se najedem i nisam gladan non-stop. Ali nekad jedem maminu kuhinju, kolače i hranu, toga se najviše uželim kad sam na pripremama. A generalno izbegavam brzu hranu, to me ne privlači.

 Koliko ti je teško da pronađeš odgovarajuću odeću?

– He, he... Teško mi je da uđem u radnju i nađem nešto što mi odgovara, ali majice su mi 2XL-3XL, a trenerke su mi oko 2XL. A što se tiče svečanije garderobe i košulja, to nema šanse, moram ići kod krojača da mi šije po meri.

 Možemo da kažemo da je Subotica mala sredina. Kako te okolina doživljava? Kako reaguju kad te vide? Da li traže da pipnu mišiće?

– Uvek budu reakcije, ali se generalno trudim da ne obraćam pažnju na to. Ima i toga da mi prilaze da me pipnu, što mi je previše, ali neko koga znam, pustim. Uglavnom se trudim da izbegavam veći broj ljudi baš zbog reakcija i komentara. Ali, da, ljudi se uvek iznenade, jer nije to nešto što imaju priliku svakog dana da vide, naročitio u ovako malom gradu. Pogotovo kada si jedan jedini u gradu od 100.000 ljudi.

 Imaš li podršku od Grada Subotica?

– To je još pod znakom pitanju, jer smo poslali zahtev i čekamo odgovor. Ali ovo je mali grad i mala sredina, nije toliko zastupljen ovaj sport, ljudi ne znaju ništa o njemu, niti šta sam ja postigao, ni šta je „pro karta”, pa ih generalno ni ne privlači, ali videćemo šta će Grad odgovoriti. Kad im kažem šta sam postigao, nemaju pojma. Ali kad neko zna, to budu lepe reakcije i obično kažu da sam ušao u istoriju.

 Da li bavljenje bodi-bildingom ima rok trajanja?

– Pa, takmičarski ima, jer dok ti stariš, stare ti i mišići, pa do 50. godine se može takmičiti. Mada, ljudi se penzionišu i ranije zbog zdravlja i svega. Bodi-bilding je rekreativno jedan od boljih sportova i jedan od najzdravijih i najboljih i njime može da se bavi čovek u bilo kom dobu.

 Koje su najveće zablude ili predrasude o bodibildingu i bodi-bilderima?

– Obično bude da smo narcisi i da samo razmišljamo o sebi, da se pravimo važni, da nemamo ništa u glavi, da samo razmišljamo o dizanju tegova, da smo non-stop ljuti i agresivni, sve ono najgore. I onda kad priđete nekome ko se profesionalno bavi ovim i malo porazgovarate, vidite da su sve to samo priče i zablude. To je lično do osobe i kako predstavlja taj sport, a ne do samog sporta. I ja sam ljudsko biće.

 Kakvi su ti planovi za dalje?

– Planovi su mi da nabijem još više mišića, jer u kategoriji koja sam ja, granica je 110 kila, a ja sam imao na bini 96, tako da imam prostora za još 14 kila mišića, što nije malo. Trenutno su planovi da jedem, rastem, da skupim dovoljno finansija i da dobijem kartu za „Mister Olimpia”. To ne može svako, ima određen broj takmičenja i može da se takmiči određen broj ljudi. A ja sam na dobrom putu, osvojio sam tu „pro kartu” i to mi je put za takmičenje „Mister Olimpia”. Ni ovo sad nije mala stvar. Svaki bilder kad krene da se bavi takmičenjem, ovo mu je san. Od sto takmičara iz celog sveta, pobedio sam i nije mala stvar.

 Šta bi rekao mladima koji žele da se upuste u svet bodi-bildinga?

– Neka se oprobaju, bodi-bilding nije samo dizanje tegova i gledanje u ogledalo, to je život. Sve što radite u toku dana je bodibilding, spavanje, hrana, disciplina, trening... Ko voli takve stavri, preporučujem mu da proba. Ima manje vremena za glupe stvari koje se danas dešavaju, nisu na ulici, ne prave probleme. A zašto da neko ne proba... Ne znam, ne mogu da kažem nijednu stvar protiv ovog sporta.

Lea Radlovački