TVOJA REČ: ALEKSANDRA ANDRIĆ (15), DŽUDISTKINJA, SVETSKA KADETSKA ŠAMPIONKA Sport koji nas uči poštovanju i skromnosti

U kategoriji do 70 kilograma, u finalu je pobedila Turkinju Tuanu Gulenaj, pre koje je uspela da savlada protivnice iz Mongolije, Češke Republike, Holandije i Uzbekistana. Prema podacima Džudo saveza Srbije, od 2018. godine Aleksandra je osvojila 42 zlata, tri srebra i jednu bronzu, a budući da se aktivno takmiči od malena, medalja ima na pretek.

Naša ovonedeljna sagovornica je učenica drugog razreda sportskog smera u Gimanziji „Jovan Jovanović Zmaj“, a u Novosadskom džudo klubu, koji je osnovao njen tata Milenko Andrić, trenira doslovce od malih nogu.

– Odmah sam zavolela džudo i od četvrte-pete godine ga treniram – kaže Aleksandra.

Više od deset godina si u tome? Mašala! Jesi li se nekad oprobala u nekom drugom sportu?

– Nisam. Oduvek je samo džudo.

Šta te toliko privlači tom sportu?

– Volim tu borbu, da bacam protivnika...

Kad smo se srele, nisam očekivala da si toliko visoka. Koliko je to prednost, a koliko mana u džudou?

– Pa, u džudou možete biti i niski i visoki, nije bitno uopšte. Ne utiče, jer ima tehnika koje idu bolje onima koji su niži, dok su neke druge bolje višim ljudima.

Kakva je tehnika kojom se ti služiš?

– Ja naviše volim uči-matu (ući-mata)...

Šta je to?

– To je tehnika bacanja.

Kako to izgleda? Nemoj demonstrirati na meni, nego objasni rečima, molim te...

– To je bacanje, uhvatim gard, „uđem“ u protivnika, dignem nogu i bacim ga na strunjaču.

Koliko to boli?

– Pa, ne boli. Em je strunjača mekana, em mi znamo padove i onda ništa ne boli.

Šta onda možemo da kažemo – koliko je džudo zaista nasilan sport?

– Uopšte nije. Džudo na japanskom znači „nežan put“.

Šta je tu toliko nežno?!

– Džudo uopšte nije grub sport. Moramo da se držimo čvrsto, ali i da se budemo mekani i opušteni, kako bismo mogli brzo da se okrećemo.

Znači, nema masnica, rana i slično?

– Ima, nekad se desi, kad neko hvata gard pa udari protivnika po oku. Ali nije kao tuča.

Koliko ti treniranje džudoa pruža osećaj sigurnosti kada, recimo, noću šetaš sama ulicom?

– Ne znam, ali znam da mogu da se odbranim, pa je okej.

Učite li na džudou i neke tehnike da znate kako da odregujete ukoliko vas neko ipak napadne negde mimo treninga i takmičenja?

– Ne učimo, učimo samo ono što se tiče džudoa i za takmičenje što nam treba, ništa mimo toga.

Skoro si osvojila zlato. Čestitam! Na kojim si još takmičenjima bila i ostavila zapažene rezultate?

– U martu sam bila na Evropskom kupu u Zagrebu i tamo sam osvojila drugo mesto, u aprilu je Evropski kup bio u Teplicama i tamo sam isto bila druga, a sada sam na Svetskom bila prva.

Jesi li se takmičila ranije? Kada ti je bilo prvo takmičenje?

– Prvo takmičenje je bilo kad sam bila baš mala...

Sećaš li se tog osećaja, jesi li imala tremu?

– Imala sam, i sad imam, to je normalno.

Šta radiš da je se rešiš?

– Pa, uglavnom sebi govorim kako sam dosta trenirala i da nemam razloga da se nerviram, da sam spremna i nemam čega da se bojim.

A ta trema, da li te nekad napumpava adrenalinom i daje ti dodatnu snagu i istrajnost?

– Da.

Koliko često treniraš? Koliko ti džudo oduzima vremena?

– Džudo je sport koji zahteva mnogo odricanja, a treniram dvaput dnevno kad idem u školu. Idem ujutru na trening, pa u školu, pa onda opet uveče na trening, i tako svaki dan.

Kako uspevaš sve da postigneš, naročito kad je škola pa imaš obaveze i oko toga?

– Nekako uspevam. Nekih stvari sam se odrekla, ne izlazim, ne družim se mnogo i tako. Moram nešto da ispoštujem.

Ali verujem da si našla način kako da sve najbolje izbalansiraš...

– Jesam, da.

Jesi li imala priliku da se oprobaš u nekom drugom sportu, ne mislim profesionalno, nego rekreativno?

– Jesam, ali mi drugi sportovi baš ne idu. Recimo, za loptu sam strašna...

Šta se u džudou više koristi – ruke ili noge?

– Pa, jednako. Ako prvi put gledate, možda ćete misliti da su ruke, ali i noge su jako bitne, da budu jake i stabilne.

Rekla si da imaš razna odricanja, ne družiš se i slično... A kakva ti je ishrana?

– Redovno pazim šta jedem i unosim u sebe, brinem o svom telu.

Koliko je to sve naporno?

– To je stil života, pa meni nije naporno.

Kakvi su ti planovi za dalje?

– Do kraja ove godine ne znam da li ću raditi neko takmičenje, ima par evropskih kupova, ali mislim da na njima neću učestvovati. Sad je svakako već i kraj sezone.

A kad završiš srednju školu, planiraš li neki fakultet?

– Planiram. Ne znam šta, ali možda psihologija.

Oh... Mislila sam da ćeš reći DIF. Otkud interesovanje za psihologiju?

– Ne znam... Recimo, da saznam kako ljudi razmišljaju.

Možeš da budeš i sportski psiholog... A razmišljaš li da budeš i ti trener jednog dana?

– Pa, bih...

Pretpostavljam da ti je tvoj trener – tata – najveća podrška u sportu. Smeš li da vrdaš na treninzima?

– Ja nisam takva, pa ne radim to svakako.

Kako te drugi doživljavaju, tebe i tvoje uspehe, ali i taj momenat da ti je tata trener?

– Ima raznih komentara, ali ne utiču na mene.

To je dobro. Šta bi rekla vršnjacima, naročito devojčicama, zašto je dobro trenirati džudo?

– Džudo je dobar ne samo u fizičkom smislu, već nas i psihički unapređuje. Postajemo jači i bolji ljudi. Učimo, kada se poklanjamo, da je to poštovanje prema starijim ljudima, prema Džigorou Kanu, on je osnivač džudoa, ali i da budemo skromni, da ne uzvišavamo sebe, učimo se samodisciplini, samokontroli...

L. Radlovački