TVOJA REČ Biljana Ćulibrk (28), INŽENJER-ASISTENT NA BRZOJ PRUZI Novi Sad – Subotica kaže da radi super posao

Njen poslodavac je podizvođačka firma koja radi na deonici od Novog Sada do Vrbasa „China Civil Engineering Constructuion Corporation“, gde se Biljana vodi kao pripravnik, ali planira da uskoro dobije licencu kako bi došla do zvanja odgovornog inženjera.

Zašto te je baš sve to privuklo? Kakve si filmove gledala kad si bila mala?

– Moji roditelji su građevinski inženjeri i onda sam od malena pratila tu struku. To mi je bilo zanimljivo još dok sam imala desetak godina, s tim što sam se dvoumila između arhitekture i građevine. Ali, s obzirom na to da za arhitekturu treba biti talentovan za slikanje i crtanje, a ja to ne volim, onda sam se ipak prebacila na građevinu gde ima više matematike i proračuna.

Pretpostavljam da se nisi pokajala...

– Pa, nekad da, nekad ne... (smeh) Nisam za sad, mada je bilo različitih perioda, ali uvek posle kiše dođe sunce.

Koji je tvoj posao ovde?

– U moj opseg posla spadaju sve stanične zgrade, kao i vijadukt u Vrbasu, što nam je najveći objekat na ovom projektu, dugačak je 1,7 kilometara. Imam još dva mosta oko Bačkog Dobrog Polja. Time se ja bavim, kontrolišem podizvođače, papirologiju, dokumentaciju, bavim se koordinacijom i slično...

Koliko ti je posao  zanimljiv?

– Kako se uzme... Projektant daje ideje i osmišljava kako će nešto da izgleda, daje oblik i proračunava konstrukciju, a mi smo izvođačka firma. Naravno da se svakodnevno susrećemo sa problemima da nešto nije dobro isprojektovano, pa dajemo neke predloge za izmene, a budući da je ovo državni projekat i da mora da bude uključeno mnogo firmi, pa se na sve dugo čeka, sve ide preko nekih pisama, koja ja sastavljam. Tako da se bavim i viškovima radova, gde šta fali, gde treba da se isključi struja i tako neke stvari.

Tvoja uloga je da se sve realizuje kako treba, ako sam dobro razumela?

– Da, mi kontrolišemo sve. Zapravo, pođednako je važno u građevini i projektovanje i izvođenje, jer da bi neko bio dobar projektant, mora da bude dobar u izvođenju, mora da zna kako šta funkcioniše, kako izgledaju gradilišta, mašine, dopremanje materijala, betoniranje...

I da li ovo ide dobrim tokom, odnosno da li sve protiče kako je planirano?

– U suštini, protiče. Malo su nam rokovi skraćeni, što je za nas komplikovanije jer je sve brže, sve više ljudi učestvuje. Ali, u suštini, projekat ide svojim tokom i sve je dobro iskontrolisano od strane viših instanci. Tako da, ovo će definitivno biti projekat kojim treba da se ponosimo. A kako za sad stvari stoje, mi ćemo se za dve godine sigurno voziti od Novog Sada do Subotice, za šta će trebati 40-45 minuta. Takve su nam prognoze u firmi na osnovu dinamike radova. Svakako i ova deonica od Beograda do Novog Sada je za ponos. Tako da, što se mene tiče, ovo će definitivno biti u mojoj karijeri nešto za ponos.

Kakav je bio osećaj kad si se vozila brzim vozom do Beograda? Naročito kad znaš da ćeš u izgradnji tako nečega učestvovati kasnije, odnosno već sada...

– Išli smo prvo i u test vožnje, pre nego što se sve pustilo za komercijalu. Ja sam tek od ove deonice Novi Sad – Subotica zadužena, mi radimo prvu deonicu od Novog Sada do Lovćenca. A što se tiče osećaja, meni je bio fenomenalan. Jedan deo koji smo mi radili u vezi sa tom prvom deonicom je deo stanice od Kisačkog mosta do stanice Novi Sad, i to je bila prva faza projekta. Ja sam tad prvi put imala dodira sa ovako jednim velikim sistemom, pa kad smo imali test vožnje, bila sam oduševljena. Stizali smo za manje od 30 minuta do Beograda, i kad smo seli u taj voz, to je bilo nešto neverovatno. Mislim da će mi osećaj biti još fenomenalniji kad budem putovala od Novog Sada do Lovćenca!

Tad ćeš u vozu samo da uzvikuješ: „E, ovo sam ja radila, i ovo, ovo, ovaj vijadukt – jaaaaaa!“

– Da! (Smeh)

Koliko je ovaj projekat važan za mlade koji žele da ostanu u Srbiji, a imaće dobru povezanost sa gradovima i selima, ali i sa Mađarskom?

– Mislim da je ovo jako dobra stvar, posebno zbog tog poslovanja, zato što mislim da ljudi neće morati da žive u Novom Sadu da bi u njemu i radili, nego će moći da putuju na bezbolan način, budući da je putovanje vozom zaista komforno i ne umara, a usput možeš i da radiš, bio student ili odlazio na posao. Na kraju krajeva, biće bolja povezanost, jer će neka cura iz Vrbasa moći da se uda u Budimpeštu. (smeh).  A i skoro svako selo će sad dobiti stanicu i biće sve dobro povezano. Moji stanični objekti su u Kisaču, Stepanovićevu i Zmajevu, pa viđamo ljude koji imaju buseve na svakih sat vremena, a kad dobiju voz, biće im još bolje. Biće bolja povezanost između sela i većih gradova koji su centri poslovanja i obrazovanja. Mislim da će ceo ovaj deo Vojvodine da živne.

Koliko je izazovno baviti se ovim poslom?

– Jako je izazovno. Ja nisam odgovorni inženjer, pa nemam tu dozu odgovornosti za sve objekte, ali jeste izazovno. I veoma je dinamično, jer je svako do nas svakodnevno u kontaktu sa još 30-40 ljudi, imamo mnogo podizvođača, aktivno nam je trenutno više do 30 gradilišta i sigurno ima toliko raznih podizvođača za protivpožarnost, za šipove, za beton... Ovo je jedan izuzetno veliki sistem, pa postoje grane, gornji i donji stroj pruge, konstrukcije, arhitektura, voda, struja, a sve mora da bude saživljeno i da sve funkcioniše. Izazovno je i da se isprojektuje, a i da se izvodi.

S obzirom na to da će svemu ovome doći kraj, gde ćeš, šta ćeš onda?

– Onda nam sledi novi krak Vrbas – Sombor i Beograd – Niš, a možda bude i rekonstrukcija pruge Beograd – Bar, tako da će biti posla.

Znači, planiraš da se fokusiraš baš na prugu do daljeg?

– Pa, nezahvalno je reći da planiram, jer živimo u takvom vremenu da se sve iz sekunde u sekund menja. Nismo mi kao naši roditelji da možemo da radimo na jednom radnom mestu 40 godina. Možda ću za deset godina da budem u projektovanju, videćemo. Trenutno me zanima železnica i generalno mi se sviđaju veliki sistemi. Pre ovoga sam radila u manjim firmama, ali mi to nije bilo zanimljivo. Zanimljivo mi je kad ima mnogo ljudi, kad je vatra, dinamika, kad su rokovi, kad je napeto...

A kako izgleda raditi u muškom kolektivu?

– Ovde su jako divni ljudi. Naša firma je jedina kineska firma koja uglavnom zapošljava žene, ali su one sve prebačene u Stepanovićevo. Ovo nam je sedište, i ovi ljudi su zaduženi za celu deonicu, a mi se unutar naše firme delimo na još dve koje čine konzorcijum. Koleginice nisu tu, ali ja nemam ništa protiv muškog kolektiva, svi su petice. Stvarno su momci na mestu.

Vidim da jesu, ne mrdaju sa stolica...

– Jako su vredni, pažljivi, izlaze nam u susret za sve, šta god da treba, baš su kolege koje se mogu poželeti. Moram da dodam da i stvarno slušaju, što se proširilo iz ove kancelarije na viši nivo. Kad nešto kažem, nikad nisam dobila neku negativnu reakciju, pošto sam uvek u pravu. (Smeh) Stvarno su svi super.

Imam utisak da je ovo i dalje većinski muški posao. Kako motivisati devojke da se zainteresuju za ovaj poziv?

– Ne znam kako ih motivisati... Da će imati muški kolektiv, i to ovakve delije od dva metra! Šalim se. Jeste ovo većinski muški posao i vi ste došli kod mene, a ja radim lep deo posla, jer je pola teren pola kancelarija. Međutim, imam koleginicu koja se bavi šipovima i ona je celu zimu i celo leto u blatu do brade, u radnom odelu sa radnicima. Diplomirani je geolog, ali vodi tu ekipu. Taj deo građevine se meni uopšte ne sviđa. Ovo je po meni najlepši deo građevine za žene, kao i projektovanje, gde ih najviše i ima jer je to kancelarijski posao. Sve zavisi koja ima kakve afinitete i ambiicije, a ko želi akciju, onda je ovo super.

Tekst i foto: L. Radlovački