Tvoja reč: Vladan Pešić (29), GOLMAN FUDBALSKOG KLUBA „MAUERVERK” IZ BEČA Što si stariji, to si bolji golman
„Nikad nije kasno igrati fudbal i da dokle god se njime bavimo, maksimalno treba da se bude posvećen tome i nikad ne treba polovično raditi, a dokle god igraš, treba da se nadaš”, kaže golman FK „Mauerverk” iz Beča Vladan Pešić (29), rodom iz Loznice, koji u pomenutom klubu trenira već nekoliko meseci.
Otkako se zaljubio u ovaj sport, želja mu je bila da samo bude golman, druge pozicije ga nisu zanimale. I tako je, „šetajući” od kluba do kluba po Srbiji, najpre 2011. godine imao priliku da ode u austrijski Sankt Galen na šest meseci, nakon čega se vratio, da bi se 2017. ipak odlučio za Beč.
– Prvi put sam šutnuo loptu sa sedam-osam godina i uvek sam bio golman, nisam ni imao želju da budem igrač, ne znam iz kog razloga – priseća se Vladan. – Onda je sve tako krenulo, počeo sam da treniram kod čuvenog golmana „Veleža” i reprezentativca Vukašina Petranovića i od tada pa do sada se bavim fudbalom.
Šta je mali Vladan od sedam-osam godina želeo da bude sa 30?
– Svako od nas u početku to shvata kao igru i zabavu, jer volimo što se bavimo nekim sportom. Ja sam voleo fudbal i počeo sam iz ljubavi da igram i treniram, u tom trenutku nisam sanjao ni o čemu, ali kasnije, kako sam sve ozbiljnije ulazio u to, shvatio sam da hoću time da se bavim i da mi to bude posao. Međutim, posle me je sve odvuklo na neku drugu stranu, jer svi znamo kakva je situacija u Srbiji. Došao sam u Austriju da radim i da igram fudbal, ali dugo je to bilo tako i sad mi se pružila prilika da se vratim na dobar nivo, da branim u klubu „Mauerverk” koji je u trećoj ligi, što je u Austriji dobro i bolje plaćeno nego kod nas prva liga. Ne planiram da se zaustavim na tome, treniram svaki dan i trudim se da postignem nešto još bolje. Ova priča je interesantna jer sam ja, takoreći, već digao ruke od fudbala, zato što sam dugo bio u Srbiji, a zna se kako je sve to kod nas. A kad dođeš u Austriju, Nemačku, Švajcarsku, krećeš karijeru ispočetka, njih ne zanima da li si bio u „Vojvodini”, „Spartaku”, „Crvenoj zvezdi”... Pogotovo što dolaziš iz zemlje koja nije EU. Oni su takav narod, puni su sebe, malo gledaju s visine i moraš dvostruko da se dokažeš da bi došao do nečega. Sad sam u trećoj ligi, pa ću preći i u drugu, nadam se, a za prvu je već kasno jer imam 30 godina...
Budući da ne možeš doveka da treniraš, kakvi su ti planovi?
– To je sve na duže staze i ne bih baš o tome da razmišljam jer je prerano, ali planovi su mi da sa prijateljem, koji je bivši golman „Rapida” Veljkom Jovanovićem, krenem sa akademijom golmana. To su zasad naša razmišljanja, ali videćemo šta će da bude od toga i ako bude, ali biće sigurno za jedno četiri-pet godina.
To biste realizovali u Austriji?
– Da, u Austriji, ne bismo u Srbiji. Ne mogu da kažem da se nikad neću vratiti, ja volim svoj grad i svoju državu, ali iz ove perspektive, kad bih se vratio u zemlju, baš bih se pogubio...
Akcenat si zadržao, tako da verujem da bi se brzo prilagodio...
– Prilagodio bih se kroz fudbal brzo, imam drugare svugde, ali sam se već navikao na uslove ovde, savladao sam jezik, pa bi mi bilo teško da se vratim na staro...
Rekao si da su te u Austriji posmatrali kao početnika i novajliju. Koliko ti je bilo naporno da se izboriš za svoje mesto?
– Bilo mi je dosta naporno, ali uspeo sam uz pomoć nekih ljudi koji su prepoznali moj kvalitet u tom trenutku, poput trenera iz Subotice Nikole Dakića, koji je danas trener u UAE, kao i Zvonka Ćirića iz Odžaka, koji je nekad branio u Belgiji u prvoj ligi, i ostalih ljudi koji su stali uz mene i pomogli mi svojim znanjem, iskustvom i radom. Ali, bilo mi je dosta naporno...
Šta bi, onda, savetovao klincima koji žele da budu fudbaleri?
– Savetovao bih im mnogo odricanja, mnogo rada i glavni faktor u svemu tome je sreća biti na pravom mestu u pravom trenutku. To je možda i broj jedan u odnosu na kvalitet, koji je na trećem mestu.
Zaista?
– Da, sreća je najbitniji faktor, ljudi oko vas su broj dva, odnosno ko te dovodi u klub, a treća stvar je tvoj kvalitet, to je moje mišljenje. Svaka zemlja ima svoj mentalitet, ovde je to malo drugačije, dosta je teže jer svaka EU liga ima ograničen broj stranaca. Retko da će neko da uzme stranca koji je isti kao domaći igrač, pa moraš biti dvostruko bolji da bi te negde uzeli. A i da si bolji, opet se golman teško uzima... Napraviti karijeru kao golman je pravo čudo.
U fudbalu mi je uvek pozicija golmana bila najstrašnija – da ti ne razbiju zube, nos, pa da ne uspeš da odbraniš... Kakav je osećaj kad stojiš na golu i čekaš da neko „ispuca” loptu ka tebi, pa dok proceniš na koji stranu da se bacaš i slično?
– Što se toga tiče, lopta me je do sada pogađala bar sto puta i više, a što se tiče primljenih golova, kad sam bio mlađi, drugačije sam gledao na to. Kod golmana mnogo znače godine, jer je to pozicija u kojoj što si stariji, to bolje braniš i bolje prihvataš greške, a suština je u tome da svedemo greške na minimum. Sad sa 30 godina lakše podnosim greške nego kad sam imao 18, 19, 20... Nekad sam se mnogo nervirao, sad to gledam skroz drugačije.
Možemo li da kažemo da je to i jedna od taktika?
– To jeste jedna od taktika, hladna glava i mirnoća, to je jako bitna stvar. Sve ostalo dolazi radom i iskustvom, što je za golmana najbitnije. Kad sam bio mlađi, gledajući sa strane na starije, koji imaju 40 godina, pitao sam se šta će oni tu više, a u stvari, sad shvatam šta su oni tad znali a mi nismo, iako smo bili fizički spremniji. Kao što su sad neki golmani mlađi od mene i fizički spremniji, pa mogu duže da treniraju, ali utakmica je nešto drugo.
Kad se sad osvrneš na svoju dvadesetdvogodišnju karijeru, da li bi nešto promenio i da li bi se opet odlučio za fudbal?
– Odlučio bih se opet za fudbal jer drugi sport nisam ni pokušavao da igram, ali bih promenio dosta toga, kao na primer, nikad na spavanje ne bih otišao posle 23 časa, što manje izlazaka, ludovanja, što manje pića i fokus samo na trening. Kad sam bio mlađi, sve sam se vodio time da ima vremena, ali u fudbalu nema vremena, nema „sledeće ću godine, dve, tri”... Mora sad i odmah. Što više rada, što bolja pozicija, što veći fokus, brži uspeh i bolji, to je moje mišljenje.
Koje su ključne razlike u fudbalu kod nas i sa strane?
– To je dobro pitanje. Često razmišljam o tome i komentarišem s mojim prijateljima i kolegama ovde koji imaju bogate karijere. Naveo bih mog dobrog prijatelja Vladimira Milenkovića, bivšeg kapitena „Radničkog” iz Niša, s kojim često pričam o razlikama između Srbije i Austrije. Mislim da su kod nas fudbaleri veći znalci, više igraju glavama a manje trče. Ovde se tosta radi na fizičkoj spremi i mnogo su ispred nas, čast izuzecima. Ovde su infrastruktura i uslovi top. Dođeš u petu ligu, igraš uveče utakmice, pod reflektorima, mnogo je više novca u fudbalu nego kod nas, tako da imaju bolje uslove za rad. A mi smo mnogo talentovan narod i inteligentniji po pitanju fudbalske igre.
Imamo toliko naših predstavnika širom sveta, a šteta je što ne postoje idealni uslovi za njih ovde kod nas...
– Nažalost, mislim da će sve to da se promeni. Grade se stadioni, evo baš i u Leskovcu, drago mi je da sve napreduje i ide na bolje. Ali, kako stvari stoje, moraćemo još mnogo da radimo da bismo stigli na nivo Švajcarske, pa čak i Austrije, što se tiče ulaganja i infrastrukture.
Pripremila: Lea Radlovački
