ТВОЈА РЕЧ: АЛЕКСАНДРА АНДРИЋ (15), ЏУДИСТКИЊА, СВЕТСКА КАДЕТСКА ШАМПИОНКА Спорт који нас учи поштовању и скромности

У категорији до 70 килограма, у финалу је победила Туркињу Туану Гуленај, пре које је успела да савлада противнице из Монголије, Чешке Републике, Холандије и Узбекистана. Према подацима Џудо савеза Србије, од 2018. године Александра је освојила 42 злата, три сребра и једну бронзу, а будући да се активно такмичи од малена, медаља има на претек.

Наша овонедељна саговорница је ученица другог разреда спортског смера у Гиманзији „Јован Јовановић Змај“, а у Новосадском џудо клубу, који је основао њен тата Миленко Андрић, тренира дословце од малих ногу.

– Одмах сам заволела џудо и од четврте-пете године га тренирам – каже Александра.

Више од десет година си у томе? Машала! Јеси ли се некад опробала у неком другом спорту?

– Нисам. Одувек је само џудо.

Шта те толико привлачи том спорту?

– Волим ту борбу, да бацам противника...

Кад смо се среле, нисам очекивала да си толико висока. Колико је то предност, а колико мана у џудоу?

– Па, у џудоу можете бити и ниски и високи, није битно уопште. Не утиче, јер има техника које иду боље онима који су нижи, док су неке друге боље вишим људима.

Каква је техника којом се ти служиш?

– Ја навише волим учи-мату (ући-мата)...

Шта је то?

– То је техника бацања.

Како то изгледа? Немој демонстрирати на мени, него објасни речима, молим те...

– То је бацање, ухватим гард, „уђем“ у противника, дигнем ногу и бацим га на струњачу.

Колико то боли?

– Па, не боли. Ем је струњача мекана, ем ми знамо падове и онда ништа не боли.

Шта онда можемо да кажемо – колико је џудо заиста насилан спорт?

– Уопште није. Џудо на јапанском значи „нежан пут“.

Шта је ту толико нежно?!

– Џудо уопште није груб спорт. Морамо да се држимо чврсто, али и да се будемо мекани и опуштени, како бисмо могли брзо да се окрећемо.

Значи, нема масница, рана и слично?

– Има, некад се деси, кад неко хвата гард па удари противника по оку. Али није као туча.

Колико ти тренирање џудоа пружа осећај сигурности када, рецимо, ноћу шеташ сама улицом?

– Не знам, али знам да могу да се одбраним, па је океј.

Учите ли на џудоу и неке технике да знате како да одрегујете уколико вас неко ипак нападне негде мимо тренинга и такмичења?

– Не учимо, учимо само оно што се тиче џудоа и за такмичење што нам треба, ништа мимо тога.

Скоро си освојила злато. Честитам! На којим си још такмичењима била и оставила запажене резултате?

– У марту сам била на Европском купу у Загребу и тамо сам освојила друго место, у априлу је Европски куп био у Теплицама и тамо сам исто била друга, а сада сам на Светском била прва.

Јеси ли се такмичила раније? Када ти је било прво такмичење?

– Прво такмичење је било кад сам била баш мала...

Сећаш ли се тог осећаја, јеси ли имала трему?

– Имала сам, и сад имам, то је нормално.

Шта радиш да је се решиш?

– Па, углавном себи говорим како сам доста тренирала и да немам разлога да се нервирам, да сам спремна и немам чега да се бојим.

А та трема, да ли те некад напумпава адреналином и даје ти додатну снагу и истрајност?

– Да.

Колико често тренираш? Колико ти џудо одузима времена?

– Џудо је спорт који захтева много одрицања, а тренирам двапут дневно кад идем у школу. Идем ујутру на тренинг, па у школу, па онда опет увече на тренинг, и тако сваки дан.

Како успеваш све да постигнеш, нарочито кад је школа па имаш обавезе и око тога?

– Некако успевам. Неких ствари сам се одрекла, не излазим, не дружим се много и тако. Морам нешто да испоштујем.

Али верујем да си нашла начин како да све најбоље избалансираш...

– Јесам, да.

Јеси ли имала прилику да се опробаш у неком другом спорту, не мислим професионално, него рекреативно?

– Јесам, али ми други спортови баш не иду. Рецимо, за лопту сам страшна...

Шта се у џудоу више користи – руке или ноге?

– Па, једнако. Ако први пут гледате, можда ћете мислити да су руке, али и ноге су јако битне, да буду јаке и стабилне.

Рекла си да имаш разна одрицања, не дружиш се и слично... А каква ти је исхрана?

– Редовно пазим шта једем и уносим у себе, бринем о свом телу.

Колико је то све напорно?

– То је стил живота, па мени није напорно.

Какви су ти планови за даље?

– До краја ове године не знам да ли ћу радити неко такмичење, има пар европских купова, али мислим да на њима нећу учествовати. Сад је свакако већ и крај сезоне.

А кад завршиш средњу школу, планираш ли неки факултет?

– Планирам. Не знам шта, али можда психологија.

Ох... Мислила сам да ћеш рећи ДИФ. Откуд интересовање за психологију?

– Не знам... Рецимо, да сазнам како људи размишљају.

Можеш да будеш и спортски психолог... А размишљаш ли да будеш и ти тренер једног дана?

– Па, бих...

Претпостављам да ти је твој тренер – тата – највећа подршка у спорту. Смеш ли да врдаш на тренинзима?

– Ја нисам таква, па не радим то свакако.

Како те други доживљавају, тебе и твоје успехе, али и тај моменат да ти је тата тренер?

– Има разних коментара, али не утичу на мене.

То је добро. Шта би рекла вршњацима, нарочито девојчицама, зашто је добро тренирати џудо?

– Џудо је добар не само у физичком смислу, већ нас и психички унапређује. Постајемо јачи и бољи људи. Учимо, када се поклањамо, да је то поштовање према старијим људима, према Џигороу Кану, он је оснивач џудоа, али и да будемо скромни, да не узвишавамо себе, учимо се самодисциплини, самоконтроли...

Л. Радловачки