Tamara Jovanov (21): Ljudi nemaju ni vremena ni para za umetnost

To ju je, pak, primoralo da dođe za Novi Sad sa 14 godina, živi u internatu, a roditelje posećuje samo vikendom. Tako je i završila školu „Bogdan Šuput”, a sada je studentkinja treće godine slikarstva na Akademiji umetnosti.

- Novi Sad je bio najbliži grad Zrenjaninu, a koji je imao srednju umetničku školu - priča Tamara.

Kako je to izgledalo? Tamara s 14 godina se odvaja od roditelja...

- Ne znam, prilično sam se dobro navikla. Nije mi bio problem. U početku je bilo teško jer sam došla u novi grad, ništa nisam znala, ni gde mi je škola, koji bus vodi do nje, ali sam ubrzo sve shvatila. Bilo je dobro što je u mojoj sobi bilo nas šest, a nas četiri smo išle u umetničku školu. Kad sam se s njima sprijateljila, nije bilo strašno.

Koliko te je to ojačalo, navelo da se osamostališ i brže odrasteš?

- Pa, jeste. Veliki je to korak da se sa 14-15 godina odvojiš od kuće, vikendom da se vraćaš. To je velika stvar.

Ali i veliko iskustvo...

- Tako je.

Kako je nastala ljubav prema slikarstvu?

- To je bilo od malena. Volela sam da crtam. Kad sam se vraćala iz vrtića, uvek su morali da me čekaju bojice i papiri. To je jedino što me je zanimalo. Kasnije sam počela i da pišem, pa sam razmišljala da li da upišem književnost ili slikarstvo.

Jesi li se pokajala jer nisi izabrala književnost?

- Nisam, ali... Mislim, ne znam kako da ti kažem...

Šta je, makar, unosnije od ta dva?

- Ni jedno ni drugo, da budemo realni. Ne znam. Kontam da ovde mogu da naučim dosta stvari o slikarstvu, dobri su profesori. Za pisanje odvojim neko vreme i samo napišem nešto.

A koliko ti vremena treba da naslikaš nešto?

- Zavisi šta. Recimo, kad radim portrete, to su nedelje i nedelje u pitanju. Mesec i po, dva...

Zanimljivo. Uvek sam mislila da treba manje vremena, ne baš kao za pisanje nekog teksta, pesme, ali da je dovoljan jedan dan - dva...

- Može, imam ja slike koje su nastale za 15 minuta. Ali kad radim studiozno, treba više vremena.

Jasno. Šta najviše voliš da slikaš sad, a šta je volela da slika Tamara koju su bojice čekale posle vrtića?

- U početku sam radila karikature, tokom osnovne i srednje škole. Recimo, na fakultetu sam prvi put radila pejzaže. Trenutno najviše radim portrete. U ateljeu je ograničen prostor, a kao želim da radim pejzaže, moram da izađem u prirodu ili da radim sa fotografije, ali to nije to. Tako da, trenutno radim seriju slika „Da se ne zaboravi” u kom radim portrete starijih ljudi kako drže fotografiju iz detinjstva. Uz te slike idu i priče o tim ljudima.

Kako si došla na tu ideju?

- Ne znam, prosto mi je došlo. U planu je da to bude i za izložbu, ali videćemo.

Kad se već dotičemo izložbi, imala si ih već nekoliko samostalnih...

- Prva je bila prošlog marta u Gradskoj narodnoj biblioteci u Zrenjaninu, tada sam izlagala 43 rada pod nazivom „Impresija - moj pogled na svet”, a pejzaži su bile glavne slike. Druga samostalna izložba je bila žirirana i u Beogradu, u sklopu umetničkog projekta „Umetnikov otisak”. Tu sam izlagala devet portreta i tad se rodila ideja za seriju „Da se ne zaboravi”. I sad, treću izložbu sam imala u Kulturnom centru u Bačkoj Palanki, trajala je do utorka. Takođe je bila žirirana i ima slikara i iz inostranstva. Izložila sam 50-ak radova.

Koliko su mladi zainteresovani za umetnost, da posećuju izložbe i slično?

- Kako da ti kažem, nisu zainteresovani... Ljudi nemaju ni vremena ni para da izdvajaju za umetnost. A što se tiče posećenosti izložbi, uglavnom je to starija publika koja je navikla na te stvari.

Kakvi su ti, onda, planovi za budućnost? Kakva ti je slika pred očima kad pomisliš na sebe za pet-deset godina?

- Mutna! Ne znam, možda bih volela da imam neku izložbu u inostranstvu. Volela bih da budem samostalni umetnik. Videćemo da li je to izvodljivo.

L. Radlovački