Тамара Јованов (21): Људи немају ни времена ни пара за уметност

То ју је, пак, приморало да дође за Нови Сад са 14 година, живи у интернату, а родитеље посећује само викендом. Тако је и завршила школу „Богдан Шупут”, а сада је студенткиња треће године сликарства на Академији уметности.

- Нови Сад је био најближи град Зрењанину, а који је имао средњу уметничку школу - прича Тамара.

Како је то изгледало? Тамара с 14 година се одваја од родитеља...

- Не знам, прилично сам се добро навикла. Није ми био проблем. У почетку је било тешко јер сам дошла у нови град, ништа нисам знала, ни где ми је школа, који бус води до ње, али сам убрзо све схватила. Било је добро што је у мојој соби било нас шест, а нас четири смо ишле у уметничку школу. Кад сам се с њима спријатељила, није било страшно.

Колико те је то ојачало, навело да се осамосталиш и брже одрастеш?

- Па, јесте. Велики је то корак да се са 14-15 година одвојиш од куће, викендом да се враћаш. То је велика ствар.

Али и велико искуство...

- Тако је.

Како је настала љубав према сликарству?

- То је било од малена. Волела сам да цртам. Кад сам се враћала из вртића, увек су морали да ме чекају бојице и папири. То је једино што ме је занимало. Касније сам почела и да пишем, па сам размишљала да ли да упишем књижевност или сликарство.

Јеси ли се покајала јер ниси изабрала књижевност?

- Нисам, али... Мислим, не знам како да ти кажем...

Шта је, макар, уносније од та два?

- Ни једно ни друго, да будемо реални. Не знам. Контам да овде могу да научим доста ствари о сликарству, добри су професори. За писање одвојим неко време и само напишем нешто.

А колико ти времена треба да насликаш нешто?

- Зависи шта. Рецимо, кад радим портрете, то су недеље и недеље у питању. Месец и по, два...

Занимљиво. Увек сам мислила да треба мање времена, не баш као за писање неког текста, песме, али да је довољан један дан - два...

- Може, имам ја слике које су настале за 15 минута. Али кад радим студиозно, треба више времена.

Јасно. Шта највише волиш да сликаш сад, а шта је волела да слика Тамара коју су бојице чекале после вртића?

- У почетку сам радила карикатуре, током основне и средње школе. Рецимо, на факултету сам први пут радила пејзаже. Тренутно највише радим портрете. У атељеу је ограничен простор, а као желим да радим пејзаже, морам да изађем у природу или да радим са фотографије, али то није то. Тако да, тренутно радим серију слика „Да се не заборави” у ком радим портрете старијих људи како држе фотографију из детињства. Уз те слике иду и приче о тим људима.

Како си дошла на ту идеју?

- Не знам, просто ми је дошло. У плану је да то буде и за изложбу, али видећемо.

Кад се већ дотичемо изложби, имала си их већ неколико самосталних...

- Прва је била прошлог марта у Градској народној библиотеци у Зрењанину, тада сам излагала 43 рада под називом „Импресија - мој поглед на свет”, а пејзажи су биле главне слике. Друга самостална изложба је била жирирана и у Београду, у склопу уметничког пројекта „Уметников отисак”. Ту сам излагала девет портрета и тад се родила идеја за серију „Да се не заборави”. И сад, трећу изложбу сам имала у Културном центру у Бачкој Паланки, трајала је до уторка. Такође је била жирирана и има сликара и из иностранства. Изложила сам 50-ак радова.

Колико су млади заинтересовани за уметност, да посећују изложбе и слично?

- Како да ти кажем, нису заинтересовани... Људи немају ни времена ни пара да издвајају за уметност. А што се тиче посећености изложби, углавном је то старија публика која је навикла на те ствари.

Какви су ти, онда, планови за будућност? Каква ти је слика пред очима кад помислиш на себе за пет-десет година?

- Мутна! Не знам, можда бих волела да имам неку изложбу у иностранству. Волела бих да будем самостални уметник. Видећемо да ли је то изводљиво.

Л. Радловачки