PREČANSKA LEKSIKA Purenjak

Čim leto počne da miriše jesen (a u novo, „naprednije doba” i malo ranije), zamirišu kuvani kukuruzi, kao i purenjaci. Mene uvek pečena forma stare poslastice asocira na vreme berbe i trešenje pasulja, odnosno  odvajanja zrna od mahune. Valjda jer sam ih prvi put probao učestvujući (zapravo, više kibicujući), baš u tom poslu. Naime, zna se da je Panonija mnogo siromašna gorivom, a kasni juli i rani avgust nisu baš zgodni za loženje bilo kakve vatre, pa je gotovo podrazumljivo na žeravici prazne pasuljevine ispeći mlade kukuruze. A napraviš jedva desetak koraka od „njive do trpeze”.

Naravno, treba znati purenjake ispeći. Može na plotni i u rerni, ali je najbolje u debelom žaru, vrućem pepelu. Ko nema tvrdu kožu na dlanovima (a takvi su nekda za paorskog vakta bili zaista izuzetno retki), oljušteni klip bi nabo na šilo ili rog od vila, ali domaćinski prilježno pazeći da vatra ne uhvati i sapište, drvenu dršku. Treba iskustva i umeća da purenjak kako valja bude svuda jednako ispečen, može malo da na vrhu i pocrni, tamo gde je zrno sitnije, ali se gotovo uvek zadesi da je mestimično prepečen ili polupresean. Ipak, ukusan je i takav. A zapravo se može jesti i sasvim presan, što je pred televizijskim kamerama svojevremeno pokazao jedan američki predsednik, hvaleći koliko je berićetnka nova berba svit-korna, omiljene poslastice njegovih zemljaka, koji u proseku, svaki godišnje potroši čak 15 kila slatkih klipova.

A taj šećerac je tek jedna od mnogih sorti kukuruza. Zaista je sladak, s obrzirom na to da sadrži više od deset procenata saharoze dok je u mlečnoj fazi. Kasnije se ni ne jede jer se kao zreo sasvim smežura. Amerikanci svakoga septembra ukrase domove egzotičnim klipovima (zajedno s bundevama i jajcuricama) i taj kukuruz zovu – indijanski. Bar da se upamti ko ga je podario celoj planeti.

Pavle Malešev